„У вароши је тог вечера завладала права паника.
Људи су се узмували као пчеле у кошници. Једни су се спремали у своје
команде, други, опет, хитали да што пре напусте варош, јер се муњевитом
брзином пронела вест да ће Аустријанци још у току ноћи почети тешким
гранатама да бомбардују Београд.”
Ова упечатљива слика престонице од 28. јула 1914.
део је чланка који је 1934. објављен у „Београдским општинским новинама”,
под насловом „Како се у Београду живело у првим данима Светског рата”.
Аутор Света Милутиновић, који је тридесетих година прошлог века
био главни секретар Удружења бранилаца Београда из Првог светског
рата, репортерски је дочарао ситуацију у главном граду те јулске
вечери 1914. као и наредних дана, а нарочито како су се прве борбе
одразиле на цивиле.
Највећа ужурбаност прве вечери Великог рата владала
је на Железничкој станици, због евакуације Београђана. Тамо су
стигла три воза у којима су одмах попуњена сва места, а „чак су и кровови
вагона били начичкани људима”. Прва композиција успешно се пробила
изван града ка унутрашњости, али су пред мрак на други воз пуцали непријатељи
са друге обале Саве.
– Пуцњаву пушака и експлозију думдум куршума које
су, противно Међународном уговору о употреби оружја, Аустријанци још
у првом часу рата били употребили допуњавала је ужасна цика и вриска
деце и жена. Срећом, жртава није било, јер је машиновођа пуном паром
пројурио кроз ово место смрти – бележи Милутиновић
Због плотуна који је „испаљен на голоруке грађане,
жене и децу из Београда”, трећи воз предвиђен за евакуацију кренуо
је касније у току ноћи. Вагони су испражњени, а народ се укрцао тек
у Реснику који је због удаљености од нападача претворен у полазну
станицу ка унутрашњости.
Без обзира на успешан пролазак ових возова, велики
део Београђана није стигао да се евакуише прве вечери, па су у
стрепњи провели ноћ између 28. и 29. јула. Највећи страх изазвала је
велика експлозија која се одиграла између 1 и 2 сата ујутру, када
су попуцали прозори многих кућа на Дорћолу у Савамали, па чак и у
западном делу Врачара. Чаршијом се пронела вест да Аустроугари прелазе
Саву.
– Многе су жене своју мушку децу почеле да повезују
марамама и да их облаче у сукње, јер су веровале да непријатељски
војници бар према женском полу неће бити брутални, сурови и крволочни
– пише Милутиновић.
Олакшавајућа новост стигла је са свитањем – тада се
у граду сазнало да су четници Војислава Танкосића, који су организовали
одбрану града још пре распоређивања регуларних српских трупа на
престоничким обалама, срушили мост на Сави и потопили мађарску лађу
„Алкотмањ”, да онемогуће прелаз непријатељу и да је то изазвало
страховиту детонацију. После окршаја на Сави, већ 29. јула цео Београд
брујао је о највећој опасности са река. То су били оклопни бродови –
монитори, са којих је једна од граната пала и у близини „Грчке краљице”.
– Комадиће ове распршене гранате који су попадали
и зарили се у дрвену калдрму, за час је покупила радознала дечурлија,
која их је носила свуда по вароши, показивала свуда по вароши, показивала
грађанству и продавала по динар један комадић – сведочи Милутиновић.
Због упорних бомбардовања још неевакуисане жене
са децом су већ тада почеле да силазе у подруме. У њих је преношен и
велики део покућства, па их Света Милутиновић пореди са Нојевом
барком. Тада је настао и стих који су упамтили скоро сви житељи Београда:
„Сад ће Шваба думдум, беж’те жене у подрум”.
Код удара тешких граната ни у подрумима више није
било помоћи, а напади су били све интензивнији, па су Дорћол и Савамала
великом брзином потпуно испражњени. У тим насељима „остале су само
мачке које нису желеле да напусте домове својих газда”. Пуста варош
је била у пламену, а кише граната толико учестале да Милутиновић
на крају свог чланка бележи да су се и сахране погинулих и преминулих
обављале веома ужурбано, јер ни Ново гробље није било поштеђено
бомбардовања.
– Поменуло се, не повратило се – завршава секретар
Удружења бранилаца Београда текст о првим данима Великог рата у
престоници, објављен 1934.
Никола Белић
објављено: 28.07.2014.
Извор: Политика online