Укупно приказа странице

Translate

недеља, 12. март 2023.

20 година од убиства премијера Србије и лидера ДС-а Зорана Ђинђића.


У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође кринималног земунског клана Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.

Влада Србије је, такође, саопштила да је тог дана требало да буде потписан налог за хапшење чланова "највеће организоване групе на простору бивше Југославије", како је означен земунски клан.
Ђинђић је у једном од последњих интервјуа пред убиство, а након неуспелог атентата 24. фебруара 2003. године на ауто-путу испред Београдске арене, демантовао тврдње да је са такозваним "црвеним береткама", припадницима ЈСО, склопљен договор да 5. октобра 2000. помогну у збацивању Слободана Милошевића у замену за "неко право изнад закона".

Неколико сати након убиства Ђинђића проглашено је ванредно стање у земљи, које је трајало до 22. априла, када је укинуто на предлог Владе Србије.

Ђинђић је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.
У полицијској акцији "Сабља" ухапшен је атентатор на премијера, бивши помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић његови помагачи и још неколико припадника те јединице, као и већина припадника земунског клана и других криминалних група у земљи и расветљена нека неразјашњена убиства из претходних година.
У августу 2003. године, подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у убиству премијера Ђинђића, а први на листи окривљених, Милорад Улемек Легија, предао се српским властима 2. маја 2004. године.
Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду, у Одељењу за борбу против организованог криминала. Они су 23. маја 2007. године оглашени кривим и првостепеном пресудом осуђени на укупно 378 година затвора.
За организовање убиства премијера на 40 година затвора осуђен је бивши командант "црвених беретки" Милорад Улемек. На исту казну осуђен је и Звездан Јовановић, непосредни извршилац убиства и бивши Улемеков заменик. Те пресуде потврдио је и Врховни суд Србије 29. децембра 2008. године.

Зоран Ђинђић рођен је 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу. Са супругом Ружицом, која је правник, има двоје деце.
Студије филозофије почео је у Београду, али је био ухапшен и осуђен на годину дана затвора, заједно са групом студената из Загреба и Љубљане, који су се супротстављали ауторитарном режиму.
По завршетку студија, нигде у земљи није могао да добије посао, па је отишао у Немачку, где је докторирао на Универзитету у Констанци, а у Југославију се враћа тек после 12 година и пада Берлинског зида.
У Демократској странци био је од 1989. године, као један од њених оснивача и њен најутицајнији председник.
После победе опозиције на локалним изборима, 1997. године, и после сукоба са Милошевићевим режимом, постао је први градоначелник Београда који није био члан комунистичке партије.
Током 2000. године био је главни стратег и организатор кампање опозиције, која се завршила 5. октобра одласком Милошевића са власти.
У јануару 2001. године, постао је први српски премијер, који иза себе нема комунистичку прошлост.
У експозеу који је поднео посланицима Народне скупштине Србије навео је да је Србија у претходних десет година била препуштена "на милост и немилост бруталним интересним групама унутар земље и међународним интересима споља, али да је то време прошло 5. октобра".
"Србија је узела своју судбину у своје руке, а данашњи дан у симболичном смислу разумемо као 6. октобар, као почетак спровођења националног консензуса за корените промене", рекао је тада Ђинђић.
За време његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи у Србији.

Шта је урађено за 25 месеци и 15 дана

2001. године земља је била у потпуној међународној изолацији. Од 2001. до 2003, после повратка у УН, обновљено чланство у свим значајним међународним организацијама, укључујући и међународне финансијске институције (ММФ, Светска банка). Почетком априла 2003, у ванредном стању, СРЈ примљена и у Савет Европе, што је била потврда реформи изведених у време Владе Зорана Ђинђића.
Просечна плата, са 35 евра у 2000, порасла до 164 евра у фебруару 2003. године.
Исплаћене све заостале пензије, дечји додаци и накнаде за материјално обезбеђење породице. На дан преузимања дужности премијера, пензије земљорадницима су касниле 36 месеци, дечји додаци 24 месеца, а материјално обезбеђење породице 26 месеци. „Класичне“ пензије су касниле више од 2 месеца.
Инфлација са затечених 113% у 2000. оборена на 8% до 2003. године.
Отписано 70% камата грађанима на дугове за струју. За неколико месеци су потпуно укинуте рестрикције. 2000. је Србија живела у полумраку.
На донаторској конференцији за СРЈ прикупљено 1,28 милијарди долара (јун 2001).
Српски буџет 2000. године имао је само 65 милијарди динара. После реформи, буџет за 2003. годину износио је већ 261,5 милијарди динара.
Привредни раст у 2001. 5,6%, у 2002. години 3,9%.
Одмах по преузимању Владе смењен Радомир Марковић, бивши начелник Ресора Државне безбедности.
Лишен слободе Слободан Милошевић.
Ухапшени Драгољуб Милановић (ген. дир. РТС), Радомир Марковић (бивши шеф ДБ), Бранко Ђурић (бивши шеф београдске полиције), Милан Радоњић (шеф београдског ДБ).
Обновљено око 800 км путева.
Смањене збирне стопе социјалних доприноса са 105% на 71,8%.
Стопа пореза на добит смањена са 20% на 14%.
Стопа пореза на доходак на приходе од самосталне делатности снижена на 14%.
Укинут злогласни Закон о информисању из 1998. године, којим је бивши режим кажњавао независне медије. Исплаћено 11,5 милиона динара симболичке одштете медијима.
Влада именовала нови УО РТС (март 2001). За председника изабран режисер Дејан Мијач, за генералног директора РТС Александар Црквењаков. Бојана Лекић постала главни уредник (октобар 2001).
Укинут репресивни Закон у универзитету. Именовани нови декани и ректори на универзитетима у Србији уз сагласност научно-наставних већа.
Усвојен Закон о враћању дела надлежности Аутономној покрајини Војводини одузетих током Милошевићеве власти.
године школска година је, после 10 година, почела без обуставе наставе, уведене су верска настава и грађанско васпитање. Плате просветним радницима повећане су са 30€ (2000) на 205€ (2002).
Драстично повећане плате у правосуђу. Просечна плата у јануару 2001. била је 170€. На крају 2002. износила је 600€.
Почеле велике реформе школства и правосуђа.
Додељено првих 1.000 стипендија за младе таленте из целе земље.
Први сусрет једног српског премијера и америчког председника (Зоран Ђинђић - Џорџ Буш, новембар 2001).
ММФ одобрио трогодишњи станд-бy аранжман у износу од 829 милиона долара (кључан за отпис дуга према Париском клубу поверилаца).
Париски клуб отписао Југославији 66% дуга, што представља највећи отпис дуга једној земљи у последњих 50 година (новембар 2001).
Потписан Уговор о првој транши помоћи ЕУ (150,8 милиона €) у 2001. години.
Европска комисија дала 34,4 милиона € помоћи Србији (2001).
Током 2001. потпуно елиминисано црно тржиште нафтних деривата. Током 90-их гориво у Србији се продавало на улици.
Уређено и нормализовано тржиште цигарета и заустављен масовни шверц из 90-их.
Укинуте све извозне квоте, које су биле извор корупције током 90-их.
Консолидовани ЕПС и НИС.
2001. године раст пољопривредне производње износио 25%.
Отворени први хипермаркети (Меркатор и Веропулос).
Настављена изградња Храма Светог Саве, после вишедеценијске паузе. Постављено 49 звона, а новембра 2002. године организована донаторска вечера на којој је прикупљено 82 милиона динара за завршетак храма.
Укинута смртна казна, а за најтежа кривична дела уведена казна од 40 година.
Почело враћање „старе девизне штедње“.
Након уласка здружених снага безбедности враћен суверенитет над територијом Копнене зоне безбедности и стабилизоване општине (Бујановац, Прешево, Медвеђа). Број терористичких напада пре ове операције просечно је месечно износио 136. До краја 2002. године ситуација је потпуно смирена.
Формиране Управа за борбу против организованог криминала и Жандармерија.
Донет закон о борби против организованог криминала.