На споменик Хајдук Вељку цвеће су положиле делегације
Општине Неготин, СУБНОР-а, МЗ Леновац
код Зајечара и КК“Хајдук Вељко“.
Академију је отворио мр Милан Уруковић, председник Општине
Неготин.
„О трагу који је у историји Неготина оставио Хајдук Вељко и
о миту који су о њему Неготинци преносили са колена на колено, говори податак
да је израда нацрта за споменик, овде,
на месту његове погибије поверена чувеном српском архитекти Јовану Илкићу, иначе
аутору зграде Народне скупштине у Београду. Бронзани медаљон са ликом
легендарног јунака израдио је такође чувени вајар с краја 19. и почетка 20.
века Ђоко Јовановић, аутор београдског “Победника”. Споменик Хајдук Вељка у
Неготину откривен је 1892. године и том приликом је Београдско певачко друштво
први пут извело шесту руковет Стевана
Мокрањца, која је убрзо постала и химна Неготина. Желим да напоменем да смо у
спомен на легендарног крајинског јунака Хајдук Вељка Петровића, а у години када
Неготин обележава два века од његове херојске погибије, завршили конзервацију
овог споменика. Сада предстоји
реконструкција читавог комплекса који ће добити потпуно нови изглед. То
је у овом тренутку најмање што смо могли да учинимо као наш дуг и поруку
будућим генерацијама да наставе путем који је пре два века зацртао наш јунак
Хајдук Вељко Петровић. Хвала и слава му.” – поручио је председник Уруковић.
Уз учешће здружених неготинских хорова, о лику и делу Хајдук
Вељка Петровића беседио је глумац Миодраг Мики Крстовић. Надахнуто и емотивно
он је говорио сегменте из Житија Хајдук Вељку, Вука Стефановића Караџића и
поезију посвећену крајинском великану.
У знак захвалности МЗ Леновац, која је изнедрила јунака
Хајдук Вељка Петровића, мр Милан Уруковић, председник Општине Неготин уручио је
Милану Шолцу, председник Савета МЗ Леновац, плакету Неготин.
Академија је завршена Шестом руковети Стевана Стојановића
Мокрањца у заједничком извођењу Црквеног и хорова Неготинске гимназије и
Музичке школе уз подсећање да је Шеста руковет, незванична химна Неготина први пут изведена 1892. године и то приликом
откривања првог споменика Хајдук Вељка у Неготину.
Извор: неготин.рс
Хајдук Вељко Петровић
(1780-1813)
Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још
1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем
Главашом, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.
У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем
Главашом, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже
на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло
брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за
живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да
чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од
Турака.
Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну
границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује Град и шанчеве око
њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе
према турској видинској армији.
Међународни положај Србије 1812. године, након што Русија
завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци
нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као пре устанка.
Међутим, Срби не желе поново Турке у својим градовима, већ траже аутономију од
Порте и тако рат постаје неизбежан. После првих сукоба са Турцима почетком
1813. године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и запленио доста
стоке. Међутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813.
године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим
бећарима до ногу потуко део турске војске. После три дана велика турска војска
је прешла Тимок и упутила се ка Неготину. Упркос саветима многих да би са
расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000
Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује
да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у
сусрет Турцима и са неисказаном храброшћу се са њима тукао, али надмоћнија
турска војска је, ипак, успела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном
Неготину.
Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио
се надљудском снагом, време је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада
Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а
помоћ није стизала. За то време Турци ду били све ближе Вељковим шанчевима и
непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Гореле су и у пламену
нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су
се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари,
тањири и калајна кандила и да се претопе у пушчану муницију, па је на крају и
талирима (метални новац) пунио топове када су турци негде учинили јуриш.
Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, погинуо је
Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да
истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. И
узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло
брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноћи, кроз неготински рит, побегла у
Пореч. И, како је записао Вук Караџић: 'Врло брзо цео онај крај, а потом и сва
Србија позна да Вељка нема'. Остао је његов животни мото 'Главу дајем, Крајину
не дајем'. Мокрањац му је посветио ВИ руковет.
МУЗЕЈ ХАЈДУК ВЕЉКА
Музеј је смештен у конаку кнеза Тодора. Поставка је
посвећена јунаку из времена првог српског устанка, Хајдук Вељку.
Изложена су уметничка дела инспирисана Хајдук Вељком, оружје
и барјаци из првог српског устанка, фотографије и документа о ратовању.
Етнолошки експонати у оџаклији илуструју градску кућу из
деветнаестог века.
