Ustanici su već 20. marta bili nadomak Beograda, u gradu je zavladala panika, dahije su organizovale otpor i zatražile pomoć na više strana, naročito iz Bosne i iz Vidina. U aprilu i maju ustaničke čete pod komandom Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca, Đuše Vulićevića i Stojka Krivokuće oslobodile su sva sela između Velike Morave i Timoka i opsele Požarevac. Tada je u Požarevcu bilo oko 1.000 turskih kuća i oko 1.500 dobro naoružanih Turaka. Ali zajedničkim snagama Srbi su uspeli očistiti požarevačku nahiju od Turaka i popaliti sve hanove. U noći 7. marta Srbi su krenuli na Požarevac, gde su veoma brzo opkolili Turke, koji su se kasnije sami predali.
Do sloma ustanka je došlo 1812-1813 godine. Rusi, saveznici ustanika, morali su nazad u Rusiju jer je Napoleon napadao, pa su zbog toga Rusi morali da potpišu Bukureški mir, a po osmoj tački tog mira Srbi bi dobili autonomiju, a Turci bi se vratili u Beograd i opet upravljali Srbijom. Ustanici to nisu prihvatili, jer bi se sve ono za šta su se trudili palo u vodu, i Sinđelićeva žrtva na Čegru, i pobeda na Ivankovcu, Mišaru, Varvarinu, Loznici… Tako da su Turci napali Srbiju sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor je pokazao Mladen Milovanović, koji je bio u sukobu sa Karađorđem oko toga kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije, u Zasavici (Podrinju); iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen. Do oktobra 1813. Turci ulaze u Beograd, a Karađorđe i još neke vođe ustanka beže u Austriju, a (delimičnu) nezavisnost je Srbija stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš Obrenović.
Izvor: Beta
