ЕПИСКОП НИКОЛАЈ: БЕСЕДА О ДРАЖИ

У цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године беседу о Дражи Михаиловићу одржао је Епископ Николај Велимировић
У свима временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ највећом љубављу. У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски. Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за сво човечанство; док је за обичне велике људе: положите живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.

Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога. Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свима великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен. По свима описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена? Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим? Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима? Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српскога народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!" „Ја и Дража!" „Ми и Дража!" Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда,

да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију? Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се!" Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светлиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим. Народ који у страховитом мраку робовања и страдања издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, вечној слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији. Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом Светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих на небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством; док ће имена ових других на небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!

Амин, Боже, дај!

Слава му!

Епископ Николај

 

СРЕЋАН РОЂЕНДАН ВАШЕ КРАЉЕВСКО ВИСОЧАНСТВО !

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II

После нацистичког напада и окупације Југославије у априлу 1941. године, млади Краљ Петар II са члановима владе напустио је земљу пред инвазијом немачких снага и отишао у Атину. Краљ и његови сународници одбили су да се предају завојевачима у складу са традицијом успостављеном од оснивача династије “Црног Ђорђа” Петровића – Карађорђа, вође херојског устанка Срба против Отоманског царства 1804. године. Из Атине Краљ Петар и његова влада одлазе најпре у Јерусалим, а затим у Каиро. Коначно, Краљ Петар II са владом прелази у Лондон.

Краљ Петар II се оженио 1944.године у Лондону принцезом Александром од Грчке и Данске, ћерком Њ.К.В. грчког Краља Александра и Аспазије Манос. Краљица Александра је 17. јула 1945. у лондонском хотелу Клериџис (Claridges) у којем су становали, родила сина – Њ.К.В. Престолонаследника Југославије  Александра.

Да би Наследник престола био рођен на југословенском тлу, британска влада је, по инструкцијама председника владе Винстона Черчила, прогласила хотелски апартман број 212 југословенском територијом. Крштење Престолонаследника извршио је у Вестминстерској опатији Његова Светост Патријарх Гаврило, а кумови су били Краљ Џорџ VI и његова ћерка, тадашња Принцеза Елизабета, сада Њено Величанство Краљица Елизабета II.

По завршетку рата, комунистички режим који је узурпирао власт у Београду незаконито је спречио Краља Петра II да се врати у своју домовину. Њ.К.В. Краљ Петар није никада абдицирао. Године 1947. комунистичка власт је одузела држављанство и конфисковала имовину Краљевској Породици. Краљ и Краљица живели су у изгнанству у више земаља (САД, Француска, Италија и Енглеска).

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II школовао се у Мари Жозеу (Marie-José), Швајцарска, Ле Розеју (Le Rosey), Швајцарска, Војној академији Калвер (Culver Military Academy), Индијана, САД, Гордонстон (Gordonstoun School), Шкотска, и Милфилду (Millfield), Енглеска. Потом је ступио у Краљевску војну академију Велике Британије. Од 1966. године, као официр британске војске у којој је напредовао до чина капетана, служио је у 16./5. пуку Краљевских Копљаника на Блиском Истоку, у Италији и Западној Немачкој. Пошто је напустио војну службу 1972. године, Престолонаследник Александар II, који говори неколико језика, посветио се међународној пословној каријери.

Иако је Краљ Петар II умро након дуге болести 1970. године, Престолонаследник је одлучио да у том тренутку не користи титулу Краља за коју је веровао да не представља много док је у егзилу. У исто време, јасно је ставио до знања да се не одриче титуле нити династичких права на трон. 

Године 1991. Престолонаследник Александар у пратњи своје супруге Њ.К.В. Принцезе Катарине и синова Њ.К.В. Принца Наследника Петра, Њ.К.В. Принца Филипа и Њ.К.В. Принца Александра допутовао је у Србију. Том приликом одушевљено су их поздравиле стотине хиљада људи који у Престолонаследнику виде оличење свега најбољег за демократску будућност у облику уставне парламентарне монархије. Пре револуционарних промена 5. октобра 2000, Престолонаследник је посетио Србију 1992, 1995. и 2000. године. Он је такође посетио Црну Гору и Косово и Метохију 1999. године, а Босну и поново Црну Гору 2000. године. Престолонаследник са породицом живи у Краљевском двору у Београду од јула 2001. године.

Као убеђени борац за демократију и људска права, Његово Краљевско Височанство је одлучио 1989. године да се веома активно придружи борби свог народа да се ослободи наслеђа деценија диктатуре и ауторитарних режима. Престолонаследник Александар имао је састанке и био у сталном контакту са демократском опозицијом и демократски оријентисаним људима широм бивше Југославије. У новембру 1999. године Престолонаследник је сазвао у Будимпешти велику конференцију демократске опозиције. После Будимпеште, уследио је састанак у Бања Луци у јануару 2000. године. У априлу исте године Престолонаследник је сазвао велики кључни скуп у престоници Грчке, Атини. Ови састанци довели су до убедљиве изборне победе тадашње српске опозиције за септембарским изборима 2000. године. Престолонаследник Александар неуморно доприноси сарадњи и јединству међу демократским политичким странкама у процесу преображаја своје отаџбине у једно истински демократско друство за све грађане, без обзира на њихово политичко убеђење, вероисповест и етничко порекло.

Престолонаследник много путује, среће се са великим бројем светских лидера, политичара и парламентараца и даје многобројне интервјуе медијима.

Његово Краљевско Височанство венчао се 1972. године у Виламанрике де ла Кондеса (Villamanrique de la Condesa) у Шпанији са Њеним Царским и Краљевским Височанством Принцезом Маријом да Глоријом од Орлеана и Браганце, из бразилског Царског Дома. У том браку рођена су три сина: најстарији – Принц Наследник Петар – рођен 1980. године у Чикагу, у америчкој држави Илиној, и близанци – Принчеви Филип и Александар – 1982. године у Ферфаксу, у америчкој држави Вирџинија. Брак је окончан 1983. године.

Престолонаследник се оженио 1985. године у Лондону Катарином Батис из Атине. Кум на венчању био је Његово Величанство грчки Краљ Константин, а сведок је био Њ. К. В. Томислав Принц Југославије, стриц Престолонаследника Александра. Венчање је обављено у Српској православној цркви у Лондону.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II воли скијање, једрење, скијање на води, роњење и подводну фотографију. Титулу шампиона британске војске у скијању освојио је 1972. године. У круг Престолонаследниковог интересовања спадају и музика, позориште, информациона технологија и текући догађаји широм света.

HRH Crown Prince Alexander II

Biography of  HRH Crown Prince Alexander II

In April 1941 after Germany attacked and occupied Yugoslavia, the country’s young King Peter II left in advance of the invading German forces for Athens with the Yugoslav government. The King and his compatriots were determined not to surrender to the invaders in the best tradition of the founder of the Dynasty Karadjordje ("Black George") Petrovic who led the heroic first uprising of the Serbs against the Ottoman Empire in 1804. From Athens HM King Peter and his government went to Jerusalem and then Cairo. Finally King Peter II established the government in exile in London. In 1944, King Peter II in London married Princess Alexandra of Greece and Denmark, the daughter of HM King Alexander of the Hellenes and Aspasia Manos.

On 17 July 1945 while living in Claridge's Hotel, Queen Alexandra gave birth to a son - HRH Crown Prince Alexander II of Yugoslavia. Crown Prince Alexander, the heir to the throne, was born on Yugoslav territory as the British Government under the orders of Prime Minister Sir Winston Churchill declared suite 212 in Claridge's Hotel Yugoslav territory. His Holiness Patriarch Gavrilo of Serbia baptized the newborn Crown Prince in Westminster Abbey with Godparents King George VI and HRH Princess Elizabeth (now HM The Queen Elizabeth II).

After the war, King Peter II was illegally prevented from returning to his country by the communist regime, which had seized power in Belgrade. HM King Peter never abdicated. The King and Queen lived in exile in many countries (United States, France, Italy and England).

HRH Crown Prince Alexander II was educated at  Marie-José (Switzerland), Le Rosey (Switzerland), Culver Military Academy (Indiana, USA), Gordonstoun School (Scotland) and Millfield (England). He subsequently went to the British Royal Military Academy and in 1966 was commissioned an officer in the British Army. Crown Prince Alexander served in the 16th/5th The Queen's Royal Lancers rising to the rank of captain. His tours of duty included West Germany, Italy, Middle East and Northern Ireland. After leaving the army in 1972, Crown Prince Alexander II, who speaks several languages, pursued a career in international business.

Although King Peter II died in 1970, the Crown Prince, as the heir to the throne decided at the time not to use the title of King - which he felt would have had little meaning in exile. He made it very clear at that time that he was not renouncing his title, or the dynastic right to the throne.

In 1991 Crown Prince Alexander accompanied by Their Royal Highnesses Crown Princess Katherine, Hereditary Prince Peter, Prince Philip and Prince Alexander travelled to Belgrade where they were very enthusiastically received by hundreds of thousands of people who see the Crown Prince as the embodiment of all that is best for democracy and Constitutional Parliamentary Monarchy.

Before the 5 October 2000 revolution in Serbia, the Crown Prince visited Serbia in 1992, 1995 and 2000. The Crown Prince travelled to Montenegro and Kosovo in 1999 and Bosnia and Montenegro in 2000. The Crown Prince and his family have been living in The Royal Palace in Belgrade since 17 July 2001.

HRH Crown Prince Alexander has always been a very ardent defender of democracy and human rights. In 1989, he took a very active role in helping his people shake off the legacy of decades of dictatorship and the regime. During the next decade the Crown Prince Alexander conducted numerous meetings and maintained constant contact with the democratic opposition and democrats throughout the former Yugoslavia. In November 1999, Crown Prince Alexander convened a large conference in Budapest for the representatives of the Democratic Opposition in Serbia.

Another symposium followed in Bosnia in January 2000 and in April 2000 the Crown Prince convened a large conference of key opposition leaders in Athens. Following the Athens conference the Crown Prince and leaders of the opposition went to a symposium at Harvard Kennedy School of Government. These meetings led to the successful election victory of Serbia’s democratic opposition in September of that year. Crown Prince Alexander has been a tireless contributor in the process of co-operation and unity amongst the democratic political parties to make his homeland a great democracy for all citizens regardless of political belief, religion or ethnic origin.

During the previous decade Crown Prince travelled extensively, met with numerous world leaders, politicians, parliamentarians, world bodies and had many interviews to the media.

In 1972, His Royal Highness Crown Prince Alexander married Her Imperial and Royal Highness Princess Maria da Gloria of Orleans and Bragança of the Imperial Family of Brazil in Villamanrique de la Condesa, Spain. They had three children. The eldest son and heir HRH Prince Peter was born in 1980 in Chicago, Illinois; and fraternal twin sons HRH Prince Philip and HRH Prince Alexander were born in 1982 in Fairfax, Virginia. The marriage ended in 1983.

In 1985, Crown Prince Alexander married Katherine Batis of Athens. HM King Constantine of the Hellenes was the best man and HRH Prince Tomislav, the uncle of Crown Prince Alexander was the witness. The wedding took place in the Serbian Orthodox Cathedral in London.

HRH Crown Prince Alexander II enjoys skiing, sailing, water skiing, scuba diving and tennis. He was British Army Ski Champion in 1972. His other interests include music, theatre, information technology, and current affairs.