Писмо академика Матије Бећковића, књижевника и члана Крунског савета које је прочитано на првом конгресу Краљевине Србије 27. марта 2016. у Врњачкој Бањи.

Драги пријатељи,

Краљ Петар II Карађорђевић је био дете, али Круна није била дете. Дете је проглашено пунолетним да би наследило и понело Круну у најкобнијем часу за њега и његов народ, државу и династију.

Пред очи света  ступио је са црним флором око руке, после мученичке смрти свог оца витешког Краља Александра. То сироче представљало је мистично тело нације. Проглашен је пунолетним на данашњи дан 1941. године. Краљевао је у својој земљи девет дана: од 27. марта до 6. априла 1941. године. Са својом владом  стигао је  у Лондон као најславнији и најмлађи европски краљ, први који је Хитлеру бацио рукавицу у лице. У Лондон су се склонили сви европски краљеви и одатле руководили покретом отпора. По свршетку рата сви су се вратили у ослобођене земље, славом овенчани, сем  краља оног народ који је у борби против фашизма поднео највеће жртве. Југословенска краљевска војска је издана и поражена, али не од противника него од.савезника. Краљ је почео рат као најславнији, а завршио као најтрагичнији европски краљ. Повратак му је забрањен, имовина конфискована, држављанство одузето. И њему и осталим члановима династије на челу са тек рођеним сином Престолонаследником Александром и његовом мајком Краљицом Александром, која никад није видела народ и земљу чија је краљица била. Победник, туђин и апостата, уселио се у Краљевски двор и у њему, као доживотни председник, остао до смрти. Његови верници певали су:“Краљу Петре ти си први / Ми смо жељни твоје крви!“ Пола века у школама се учило да је краљ покрао злато и побегао из своје земље. То злато је ових дана нађено код оног који га је оптуживао. Војска изгинула за Краља и Отаџбину остала је без гроба и гробља.

Од те дуге и замршене историје довољно је да се загледамо у три фотографије. Ону на којој се Винстон Черчил дубоко клања Краљу Петру, ону на којој  се види озарено лице предесдика Рузвелта док с њим разговара и ону на којој се назире  последњи сјај у готово угаслим очима Николе Тесле док се рукује са својим Краљем.

Браћо и сестре,

Република Србија нема друге историје осим историје Комунистичке партије. Кобно  је да се та историја продужује и да Србија поред Круне коју има остане гологлава, као да је нема.

Србија је Краљевина, а српски народ је  народ једнога Краља!

Живла Краљевина Србија!