Академик Душан Ковачевић: Уплашио сам се схвативши да смо сви заједно у рукама једног човека – Косово је окупирано

Академик Душан Ковачевић: Уплашио сам се схвативши да смо сви заједно у рукама једног човека – Косово је окупирано

Највећи живи драмски писац у нас Срба, свакако је Душан Ковачевић. Као српски гласноговорник, већ деценијама кроз: Маратонце, Балканског шпијуна, Ко то тамо пева, Сабирног центра, Професионалце… Освешћује нас, засмејава и наводи да се замислимо над својим српским кодом. Као окорели Шапчанин монархиста, навукао је велике бесове на себе, не само за време титоизма, већ и за време Милошевића. Само зато што је дочекао престолонаследника Александра Карађорђевића, Милошевић му је уручио позив за рат. Иако, сам никада није обукао униформу, већ седео у подруму и викао „јуриш“! Својевремено је имао великих непријатности са војвођанским аутономашима због своје драме „Свети Георгије убива аждаху“. Једно време провео је у Португалу као амбасадор, али схвативши да нема времена за писање, које је његов начин живота, вратио се у српску престоницу. Управник је Звездара театра.

7. 11. 2014. Разговор за ТАБЛОИД урадила Нада Андрејевић-Келери

Иако је цетири деценије у свету писања, Душан Ковачевић је написао је 16 – 17 драма. Писац његовог калибра, могао је да напише и педесетак, али Душан не ставља на папир било шта. Његово писање је споро, али квалитетно. Пише искључиво оно што мисли да је у том времену битно. Зато су његове представе дуговечне, а филмови постају култ српског народа…Тајна је, открива ми, у томе што се веома дуго одлучује шта ће да пише. А, ликове које исписује, глумци прихватају као апсолутно живе људе. Као човека који је одрастао на косовском миту, проблем Косова га и те како дотиче!

- Песме које сам читао у раном детињству су ме обележиле за цео живот. Брине ме пре свега тај окупацијски однос према Србима на Косову. Све те наше задужбине, цркве, манастири, светиње, чувају наоружани страни војници и плаћеници. Међутим трагедија је да људи на Косову живе у логору. Гледао сам на ТВ интервју са младим људима са Косова који причају да живе у логору. Једна девојка је причала да је била у Београду и да је цео дан шетала по Кнез Михајловој улици. То осећање да има своју територију након логора је најстрашније. Косово је велика несрећа и стално потенцијална опасност, не само за Србију него за Европу. Ако неко буде желео да стабилизује Европу, преко ноћи то може да уради. То је стално жариште. Питање је секунде кад може да се упали и да се цео регион поново претвори у рат.

*Шта се заправо од 1912. године ту променило? Да ли ће Срби опет бити граничари између Европе и Турске?

- Од 1912. године та линија Прешево се зове српско – турска граница. То је та иста линија и котлина, и данас је то српско – турска, српско – албанска, српско – европска, српско – америчка, српско – светска… не знам како се већ више зове и ко све обезбеђује и чува ту границу. То је редак пример у новијој историји отимања једног дела земље. И зато је та прича да је запад учествовао и организовао 5. октобар делимично тачна, а у суштини није. Њима је рат с Милошевићем био потребан. Да су хтели да га скину, они су то могли да ураде 1995 – 96… међутим, њима је био потребан рат да би ушли на Косово. Да је неко други био на челу државе, можда би пристао на неку другу варијанту и можда не би дошло до директног – оружаног сукоба али пошто су нашли човека који ће сигурно прихватити рат, то су искористили. Ем су нас частили са рушењем и убијањем, ем су ушли на Косово. Та прича о 90-им годинама кристалише се. Бивају све јасније коцкице тог великог и недефинисаног мозаика.

* Будући статус Космета је тренутно горућа тема у Србији…

- Косовски проблем се не може решити незадовољством ни једних ни других. То двоструко незадовољство ће бити решено тренутним компромисом који ће потрајати пар година… Док једног дана не установе да су сви ови простори део Европе што значи да неће бити граница. Да ли је то могуће на Балкану, јер данас се расправља о постављању граница које ће бити избрисане!? Онда је цела та прича апсурдна. Или ће бити граница, и то дубоко утемељених по националним и верским поделама. Зваће се, као 1912. године, српско-турска граница, која је заправо служила да се исламски свет не прелива према Европи. Срби ће опет бити граничари, или ће се границе отворити и бити ЕУ. Ту нема трећег решења, и нема трећег излаза, нити они размишљају о некој трећој варијанти. Значи, или ћемо бити Европа, или ће Срби бити граничари.

* Европа диктира своје услове у свим областима. Хоћемо ли ишта имати своје, ако уђемо у ЕУ?

- Националне институције морају да се сачувају. Ако се све испродаје, не видим шта је битно, важно и лепо у целој тој причи. Јер, тада ћемо сви чекати у реду за Мек Доналдс, носити иста одела, јести исту храну, слушати исту музику и гледати исте филмове – мање-више лоше. Особеност једног народа је драгоцена, јер те различитости су лепе. Наравно, особеност педантно и врло лукаво чувају озбиљни народи. Покушајте Енглезе да убедите да је нека заједница битнија од Енглеске. Знате када ћете их у то убедити? Никада! О томе неће уопште да причају.

* Остаћемо без кајмака, без шљивовице…

- Нећемо, јер наша храна је најквалитетнија у Европи. То знају људи. То није никаква тајна, зато што се све још увек ради ручно и није пластично.

* Као писац драме „Свети Георгије убива аждаху“, због чега кажете да је њено „ново рађање“ на филмском платну, животно и аутентично!?

- У њој се заправо поставља питање: где поциње и престаје уметност и где се позориште и филм приближавају животу. Неке реченице из текста као да су писане јуче, јер то што се десило 1914. заправо јесте било јуче. Те административне границе су исте као што су биле 1914. и поставља се питање ко је добио и изгубио два светска рата. Данас није јасно ко је победник, ко је био на чијој страни? Нажалост, код нас се историја врло често понавља. Ако се осврнемо на 20. век, имамо катастрофалну чињеницу: прошли смо кроз балканске и два светска рата и, као шлаг на ту страшну причу, задесило нас је бомбардовање. Врло мало људи на планети има „срећу“ да то доживи. Кад све то покушате себи да објасните, ни сами не верујете да је то могуће. Да један мали народ на једном малом простору прође кроз пакао 20. века и да је још жив? Последице тога само су споља видљиве, а оно што је унутра тек ћемо видети.

* Ако се не варам, на новосадској премијери „Светог Георгија“ сте остали без карата, а имали сте и пратњу?

- Када је овај комад игран у Новом Саду, на власти је била једна гарнитура политичара због које се касније десила она „јогурт револуција“. Аутономаши су уочи премијере забранили да се на униформама носе еполете! Сећам се да смо на премијеру кренули Борислав Михајловић Михиз, Бора Пекић и ја. Карте за нас нису биле резервисане, јер су чули да ће доћи Добрица Ћосић. Обезбеђење нас је пратило од уласка у град и испратило нас је из Новог Сада, што је за поштовање, јер човек може да залута.

* Жарко Лаушевић, законски јесте ослободен кривице, али крвна освета у Црној Гори јача је од сваког државног закона. Колико је Жарку заиста загарантована безбедност!?

- Жарко Лаушевиц је радио у Звездари и његова лична драма и трагедија, као и тих људи који су остали без својих ближњих је права античка трагедија. То је толико страшна прича, да ја о њој размишљам са толико стрепње. То је питање на које немам одговор. Та трагедија заправо не може да се исправи. Ту постоје закони и правила да ли Жарко може да се врати или не може, то је његова лична одлука.

* Када би Вас Жарко питао да се врати у Звездара театар, шта бисте му одговорили?

- Рекао бих му – мораш сам да одлучиш! Не може нико да у његово име одлучи и каже било би добро да урадиш то и то. Он то врло добро зна, јер је изузетно интелигентан човек. Та једна ноћ била је страшна ноћ погрешног сусрета и судбинске грешке. Та ноћ, на том месту – је неисправљива. Заувек ће Жарко остати на робији, без обзира где био. Он ће робијати, било да је у затвору, било да је на слободи. Људи којима су убијени најближи, волели би да он буде заувек затворен, а његов осећај да више не може да се бави својим послом, да шета и ради на грађевини, да живи као улични пас кога може сваког тренутка неко да прогони или да га оптужи је нешто што неће моћи да одболује. Та његова драма заправо нема краја.

* Поред државних закона, постоје и обичајни закони који су јачи од сваког закона, зар не?

- Постоје народи у којима је кум јачи и битнији од сваког закона. Ако имате кума који је негде у врху власти – Бог на небу, кум на земљи! Док се не посвађате са кумом па не убијете један другог. Али, то су стварно таква правила. Донесите неки закон у Црној Гори, на Сицилији, у етичким центрима Шпаније… Правила понашања једне заједнице кодирана су хиљадама година. Када је донет закон против мафије на Сицилији и када је несретни судија кренуо да коначно реши тај проблем, они су дигли два километра ауто-пута у ваздух заједно са њим и комплетном владом. Не можете законом да промените обичајно право. Не можете ни дан данас да решите проблем крвне освете.

* Ако се не варам, након сусрета са Милошевићем, били сте веома уплашени… На основу чега сте знали да ће нас тај човек увести у рат?

- После тог сусрета 1988. године са Милошевићем, био сам страшно уплашен. Сусрет је инициран од стране Савеза драмских уметника. Ишао сам због бедних пензија и због болести Мије Алексића који је сећам се сваког месеца морао да обезбеди преко хиљаду марака за лекове а његова пензија је била 50 марака. Све је измакло контроли и једноставно смо хтели да покушамо да то решимо или да дигнемо руке. Тај сусрет је био инициран у данашњој згради председништва. Уплашио сам се чињенице да смо са Милошевићем причали појединачно – свако понаособ. Нас десетак је излагало проблеме из разних области културе. После једно два сата нашег излагања Милошевић се сваком од нас обраћао по имену.

Шокирале су ме две ствари – прво, да ништа није бележио и да је свакоме понаособ знао име. Ако је у Хрватској 17 – 18 одсто порез на књиге, и уопште на ту област културе, рекао је да ће тај износ бити повећан неколико пута, рекао је да ће се тада горући проблеми са мањинама у Македонији решити за недељу дана. Причао је у име државе. Да је рекао – ја ћу све ово што сам чуо изнети у парламенту или констатовати са стручњацима: правницима, председништвом… Не, он је сам одлучивао и што је најзанимљивије после недељу дана се све то средило. Ја сам имао осећај да смо после Броза који је све сам одлуцивао, добили другог Броза.

Уз оне своје две, Тито је имао још неколико пудлица које су изигравале неке потпредседнике и председнике владе и неке генерале који су му цистили цизме. Али, да ли је неко могао да помисли да је у бившој Југославији нешто могло да се одлуци без њега. Да ли је нека битна ствар могла да се уцини, а да он то није знао? Да ли је неко смео на своју руку да уцини велики потез, а да није добио зелено светло од Тита. Наравно, то би му било прво и последње. Уплашио сам се схвативши да смо сви заједно у рукама једног човека.

* За време Милошевића, били сте принуђени да напустите земљу, јер Вам је живот био у питању, такорећи глава у торби. Због чега?

- Није то било питање страха, већ питање мог огорчења, стида, поноса и части. Не може неко да ми због дочека престолонаследника Александра Карађорђевића, после седам дана уручи позив за рат. По свим законима српске војске трећи позив је за рат. Добио сам војни распоред да идем на фронт, само зато што сам сачекао човека који је чукун унук људи у које се ми кунемо као стуб српства Карађорђевића. То је био мој највећи грех!

У истом тренутку док ми то уручују, син тог ко командује целом том причом се богати на гајбама пива и на рату. А, тај који командује није обукао ни једном униформу. И када је било бомбардовање сакривао се у Титовим бункерима у Добановцима и викао јуриш! Ко што је Тито за време Информбироа седео на Брионима надомак упаљене енглеске подморнице која је у случају да нападну Југославију 1948. била спремна да отплови ка Италији. Та храброст се понављала исто са овим нашим храбрим Милошевићем који је викао јуриш из подрума у Добановцима.

* Верујете ли да је Милошевић мртав. Бата Живојиновић каже да Милошевића нико није видео мртвог. Отпораши су у Пожаревцу пробијали ковчег коцем, а тела није било…

- Те приче ме подсећају на Тита. Да ли је Тито мртав и да ли је сахрањен? Милошевић је наравно преминуо! Постоје медицински извештаји. Ја сам разговарао са Милошевићевим лекаром пошто сам и сам имао неке проблеме са притиском, отишао сам на детаљан преглед. Тај човек је био Милошевићев лекар по задужењу, иначе врстан кардио-хирург. На снимку срца који се ради због тог прегледа установљено ми је да једна комора има задебљане један центиметар, а нормално је да има два-три милиметра. А, онда ми је рекао да то није тако страшно с обзиром на године, али знаш каже Милошевић је имао задебљање четири центиметра. То срце није радило. „У извештају који сам слао у Хаг, написао сам да он не може да издржи, јер то срце је потпуно нееластично, крв не може да се пумпа како треба. Да мора редовно да узима терапије које су врло тешке“. А, онда је Милошевић, по свом принципу инаћења, једно време одбијао да узима лекове. Тај човек ми је тад – годину дана уочи Милошевићеве смрти рекао, да људи који имају та обољења, пошто је то немогуће оперисати, никад не могу да преживе дуже од три-четири године у идеалним условима. Њега су одвели са свим налазима тешке болести.

* Поготову што је волео виски, а лекове избегавао…

- А, затим лекар је рекао и то – када се узимају лекови, алкохол је апсолутно забрањен. Јер, изазивају контра-ефекат. Тако да ме та прича подсећа на ту мистичну причу за леп филм и литературу.

* У коликој мери је по Вама хашки трибунал праведна институција, ако фокусирамо случај Војислава Шешеља?

- Ја сам гледао скоро све преносе о Шешељу и то ме се изузетно тиче. Интересује ме суђење целом том рату, не само Србима. Врло лако се може уочити да они не знају шта ће да раде са Војиславом Шешељом. Не могу да га осуде, јер након толиких година проведених тамо, они немају ни један доказ о тој тзв. командној одговорности. Покушавају на основу 5. 000 сати видео материјала да установе где би могли да пронађу некакав део. Заправо га, изузев за вербални деликт, не могу осудити по другој основи. Шешељ је једини затвореник који је толике године у истражном затвору.

* Хашки трибунал даје себи за право да не обештећује никога ко је робијао невин… Дакле, Шешељ чамује у Хагу годинама, а за то неће бити обештећен…

- Сва Шешељева судења сам гледао помно, јер невероватна количина података је у том човеку. Непојмљиво је да један човек може у својој меморији да држи толико чињеница, места, имена људи све три стране. Када се помене једно место, он зна ко је био председник општине, ко је био у цивилној одбрани…

Његово познавање прилика током 20 година, он се враћа на периоде седамдесетих и осамдесетих година је равно једном компјутеру са подацима који су фрапантни за меморију компјутера. Гледао сам неколико пута судију који се смејао и уживао у његовом образложењу, а онда с времена на време Шешељ у том свом силном дрибловању, да аутогол. Занесе се и онда прича приче које директно иду у корист сопствене штете. Мислим да је прича са њим заправо прича о нама. То је страшна прича, која ме интересује као човека који живи у овој земљи а који је имао врло штуре информације о томе шта се догађало, који је врло често имао погрешне информације, јер свака страна је давала оно што је волела да чује и види. У његовом излагању се отвара цела та књига на најстрашнији начин. Њега неко може да воли, да га не воли, али 90 одсто тога што је рекао, биће забележено и остаће као подаци о збивањима на простору неколико бивших Југославија.

* Врло интересантан је Ваш први сусрет са Војиславом Шешељом у Клубу књижевника?

- Ја сам га срео два пута у животу. Једном када се вратио из Босне после робијања и тада нас је упознао Михиз кога је Шешељ поштовао, али и Михиз њега, јер је био први и прави политички осуђеник оног окрутног времена. Био је висок као што је и данас и изузетно мршав. Човек који је носио своје књиге које у то доба није хтео нико да штампа. У Клубу књижевника смо седели и свако од нас је купио Војине књиге да види шта је то што је, што би рекли браћа Руси самоиздато. У то време се литература уносила из Русије и из земаља СССР – а илегалним путевима. Ја сам пренео у то време неколико књига одавде у Чешку. Носио сам их људима који су после били у врху власти. Мислим да ће све године његовог излагања у Хагу бити драгоцене за историчаре. За све оне који ће желети да педантно запишу шта се све збивало и какав је то рат био.

Косово је велика несрећа и стално потенцијална опасност, не само за Србију него за Европу. Питање је секунде кад може да се упали и да се цео регион поново претвори у рат

Извор: http://magazin-tabloid.com/