Дан примирја

Пут од три године који је прошла српска војска , није прошла ни једна армија у историји света, да би се у зору 15. септембра 1918. године са свијих шест дивизија и једном коњичком сјурила са Могленских планина као олуја у неодбрањивом нападу, да ослободи отаџбину. Из борбе у борбу, под пуном ратном спремом, по киши и ветру, блату и мразу, незнајући за умор, у неописивом заносу је јуришала, очију зажарених према Београду. Сламала је непријатеља несмањеном жестином, надирала непојмивом брзином. Никаква комора није могла више да стигне српске пукове. Француска артиљерија није могла да прати српску пешадију. Она јој је измакла изван сваког домета. Командант француске коњице генерал Гамбета извештавао је да једино његови коњаници, и то с муком, сустужу српске пешаке. Српска коњица је толико измакла, да су савезници из авиона морали да јој бацају потковице.

Све је било завршено за 45 дана. Првог новембра у 10.30 часова војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ушао је у Београд. Први је победоносно марширао VII пук, грљен од народа, газећи по цвећу од Авале, преко Вождовца и Славије, до Калемегдана.

Фелдмаршал Аугуст фон Макензен, командант снага Централних сила у кампањи против Србије, који је у праскозорје 7. октобра 1915. године насрнуо на Београд, у својим мемоарима је написао : „ Борили смо се с јунацима из бајке.“

Примирje у Првoм свeтскoм рaту и прeстaнaк нeприjaтeљстaвa пoтписaнo je 11. нoвeмбрa 1918. гoдинe у Фрaнцускoj, у спeциjaлнoм вaгoну мaршaлa Фeрдинaндa Фoшa.

М. Павковић

 Дан примирја у Првом светском рату, у складу са предлогом председника Србије који је прихватила Влада, треба да се обележава на видљивији и масовнији начин, као и да се у седмици пре Дана примирја и на сам празник носи одређени беџ, саопштила је данас председникова Прес служба.

У саопштењу се наводи да би било оправдано да се Дан примирја, 11. новембар обележи на пригодан начин имајући у виду значај Првог светског рата у историји Србије. Тај празник први пут се у Србији обележава ове године.

"Свечаности на којима би државни званичници и представници удружења ратника и њихових потомака полагали венце на споменике требало би да буду само део ширег оквира за прославу", пише у саопштењу.

Као се наводи, Република Србија могла би да, користећи и упоредна искуства, али, пре свега, поштујући домаће обичаје и традицију, пронађе нови, видљивији, упечатљивији и масовнији начин за обележавање Дана примирја.

Предложено је да амблем (беџ) и постер за обележавање Дана примирја а буде комбинација цвета Наталијина рамонда и Албанске споменице, с тим да на постеру буде објашњење симболике оба знака.

Наталијина рамонда (Рамонда натхалиае) је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан.

"Његова симболика је вишеструка како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата", пише у саопштењу.

Љубичаста и жута боја колачића, како се, такође, назива Наталијина рамонда, могу бити искоришћене самостално или у комбинацији са неким другим бојама или могу бити замењене неким другим симболичним дизајном и бојама.

Како велику симболичну вредност када је у питању сећање на Први светски рат у Србији има Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније (Албанска споменица), могуће је да боје заменице за то одликовање - зелена и црна - нађу место у дизајну амблема који би био коришћен за обележавање Дана примирја.

Република Србија могла би да започне обичај ношења цвета у недељи која претходи Дану примирја. У тим данима, а на основу препоруке Владе, државни функционери и запослени у државној управи, ученици, студенти, спортисти, као и јавне и медијске личности, могли би да на реверима и другим прикладним местима, носе одговарајући симбол", пише у саопштењу.