Пише Душан Дреновац
У малом граду у америчкој држави Пенсилванији рођен је један
од највећих пријатеља Србије – доктор Едвард Рајан. У најтежим данима за српски
народ дошао је у ратом разорену земљу и помажући рањенике и болесне замало
платио животом.
Из малог града Скрентона у америчкој држави Пенсилванији, из
дела света за који већина Срба у то време није ни знала, потекао је један од
највећих пријатеља наше земље. Најмлађи од четворо деце, Едвард Рајан, рођен је
14. децембра 1883. године. Отац Џеремаја био је радник у локалној фабрици у
Диксону.
Али судбина је одредила Едија, како су га пријатељи звали,
за нешто веће. Док је похађао основну школу, Еди је зарађивао новац прво у
оближњој продавници цигара, а онда и у локалним новинама The Republican. Онда
је 1908. године отишао у Њујорк да студира медицину.
Четири године касније дипломирао је на Универзитету Фордхам,
а лекарски стаж је стекао и у болници Сент Винсент на Менхетну и окружној
болници у Бруклину.
Његов мирни живот прекинут је 1913. године када се одазвао
на позив америчке владе за волонтере који би помогли у евакуацији цивила у
Мексичкој револуцији. Доктор Рајан, као човек авантуристичког и хуманог духа,
одмах се одазвао.
Након неколико месеци рада у многим крајевима Мексика,
Едвард је доспео у град Тореон у држави Коаиља, где га је побуњенички вођа
суседне државе Закатекас заробио и прогласио шпијуном, за шта је следила смртна
казна.
"Доктор Рајан је следећег јутра изведен да се суочи са
својом судбином. Пресуда му је прочитана, али ју је саслушао са толико мирноће
и стоичког држања да су његови непријатељи, посебно побуњенички вођа, одложили
стрељање. Исто се десило следећег и у наредних 13 дана. На крају је са неколико
колега пуштен и одведен у Мексико Сити", текст је листа The Republican, за
који је Рајан радио као дечак.
Иако никада није волео да прича о својим недаћама, преко
ноћи је постао национални херој.
Америчка застава
усред Београда
Искуство у Мексику није га поколебало. Одмах по избијању
Великог рата, у августу 1914. године, амерички Црвени крст почео је са
регрутацијом лекара за рад у ратом најтеже погођеним деловима Европе.
Поново је превагнуо авантуристички дух и оно људско у њему –
жеља да помогне другоме. Одмах се пријавио за службу која га је средином
септембра одвела у Београд. Обезбедивши позамашну донацију хуманитарке Хелен
Хартли Џенкинс, Рајан се сместио у зграду Главне војне болнице – данашњег
Клиничког центра.
Њујорк тајмс је 31. јануара 1915. године објавио интервју са
Мејбл Грујић Данлоп, женом српског политичара и дипломате Славка Грујића.
"Када је мисија америчког Црвеног крста стигла у
Србију, желела сам да добију задужење у Београду. Српска влада, међутим, није
желела да буду толико изложени опасности. Пошто су ми у међувремену чланови
мисије рекли да желе да буду на фронту, мислила сам да би могли да буду
распоређени у Крагујевац, али су српске власти одлучиле да то буде Ваљево, где
су сматрали да је сигурније", навела је Мејбл у интервјуу.
Тражила је од свог мужа да се амерички тим ипак распореди у
Београд, али јој је он на то одговорио да није у реду да се људи који су
добровољно дошли да помогну излажу великој опасности.
Упорна у својој намери, Мејбл се састала и са Живојином
Мишићем. Рекла му је да сматра да би америчка застава у Београду "спречила
да се деси нови Шабац". Генерал ју је упутио код принца Александра, који
је такође поновио да Американце не треба излагати опасности. На крају ју је,
ипак, послушао.
Чим је дошао у престоницу, Рајана је дочекало катастрофално
ратно стање. Иако тада САД нису званично ушле у рат, амерички доктор, осећајући
снажну потребу да помогне и заштити око 600 рањеника и болесних, на изненађење
свих развио је америчку заставу изнад болнице, што је спречавало аустроугарску
артиљерију да дејствује у близини зграде.
Након што се састао са особљем од 40-50 људи, Рајан је сео
да предахне и руча са њима, али није стигао ни да доврши оброк када је позван
на први случај. "Већ ујутро је кренуо да оперише и мислим да од тада није
престајао са радом", наводи се у интервјуу.
"Мислим да је доктор Рајан спасао Београд од уништења.
Док су се српске снаге повлачиле био је једини ауторитет у граду. Располагао је
свим намирницама. Њему је била поверена брига и нега не само о женама и деци
већ и о свим цивилима. Морао је да одржава и ред у граду. Људи у невољи њему су
се обраћали. Када су сазнале да Американци воде болницу, жене су преплавиле
капију молећи да их прими. Доктор је, од почетка, свима уливао велику
сигурност. Када су Аустријанци заузели Београд, доктор Рајан је практично
сачувао преостало становништво", истакла је Мејбл за Њујорк тајмс.
Несрећа у Будимпешти
Током годину и по дана проведених у Србији, доктор Рајан је
успео да сакупи неколико сувенира из Великог рата које је планирао да покаже
својим пријатељима по повратку у САД крајем 1916. године.
Путовао је преко Аустроугарске и Немачке а један од сувенира
била је артиљеријска граната која је експлодирала услед грубог руковања носача
на железничкој станици у Будимпешти.
"Станица је уништена а неколико људи је тешко повређено
и погинуло. Доктор Рајан је прошао неозлеђен, али је још једном у животу постао
ратни заробљеник. Пуштен је тек када је успео да убеди аустријске војне власти
да је гранату носио само као сувенир", пренео је лист The Republican.
Када је Београд пао, иста застава штитила је српске рањенике
од репресије освајача. Док је српска престоница бомбардована, неустрашиви
Едвард Рајан обилазио је разорене делове града и спасавао рањенике.
"Као да је Србима сам бог послао америчку јединицу
болничарки и доктора под Рајановим надзором. Болница је била под сталном
претњом артиљеријске ватре. Одговор доктора Рајана – развијање америчке заставе
– освајач је поштовао. Услови су се убрзо немерљиво поправили", присетила
се британска волонтерка и болничарка Емили Симондс.
"Доктор Рајан је постао национални херој у Србији.
Захваљујући застави изнад болнице, Београд је преживео", навела је
Симондсова.
Упркос томе што је већ био херој, очекивао га је тежак
посао. Чак је провео и једно време као аустријски заробљеник, али је пуштен
како би водио болницу у Београду. Када је избила епидемија тифуса, која је
односила хиљаде живота у престоници, Рајан је одмах организовао јединицу за
борбу против те болести.
Херојски и против
тифуса
Тифус, познат и као пегавац, покосио је двојицу његових
најближих колега – докторе Ернеста Пендлтона Мегрудера и Џејмса Френсиса
Донелија, који су, упркос огромним потешкоћама, отворили још једну болницу
америчког Црвеног крста – у Ђевђелији.
И сам Рајан је оболео, али је упркос високој температури
марљиво обављао своје дужности.
Стање му је било толико тешко да му је касније у смртовници
написано: "Доктор Рајан је касније признао да је, упркос искуству у
Мексику, због тифуса био ближе гробу него било кад у животу."
Измореном и изнуреном Рајану дошла је замена – Рејнолд Кирби
Смит.
"Велика епидемија била је заустављена и под контролом
због напора Американца (доктора Рајана) и других санитараца. Земља је била
једна велика болница – са више од 1.500 пацијената само у београдској
болници", рекао је Смит за издање Њујорк тајмса од 17. јуна 1915. године.
Упитан колико је људи умрло, Смит је одговорио да се на то
питање вероватно никада неће знати тачан одговор. "Умирало је на хиљаде и
укупан број нико не зна", рекао је тада Смит.
Али ни ту није био крај за Рајана. Човекољубив и жељан да
помогне, устао је из болничке постеље у октобру 1915. године и одмах преузео
управу над болницом. Водио ју је још пуних годину дана.
Доктор Рајан и његов тим не само што су спасли на хиљаде
људи у Србији од тифуса него су извршили више од 8.000 (!) операција, а уз то,
доктор је помагао хиљадама српских избеглица широм земље приликом расподеле
хуманитарне помоћи.
Кући се вратио крајем 1916. године, али му нешто није дало
мира. Опет се пријавио Црвеном крсту, а средином марта 1917. године кренуо је
пут Француске да преузме руковођење у неколико болница на фронту.
Велика жртва Алберта
Кука
Посебно треба напоменути светао пример доктора Алберта Кука,
који је вакцинисао српску војску од тифуса, а одбио је да и сам прими вакцину
јер је сматрао да је потребнија српским војницима који бране отаџбину.
Алберт Кук је умро 28. јануара 1915. године од трбушног
тифуса у Ваљеву, где је и сахрањен. Епитаф на његовом гробу гласи: "Нема
веће љубави од оне када човек положи свој живот за пријатеља."
Поново на Балкану
И онда, као да је судбина хтела да опет дође на Балкан –
Едвард је уласком САД 6. априла у рат мобилисан и поверени су му задаци као
официру америчке војске. Опозван је из Француске и упућен на Балкан, тачније
Солунски фронт и Крф како би повезивао савезничке медицинске службе.
У августу 1917. године, након огромног пожара у којем је
изгорео велики део Солуна, Рајан је отишао да помогне тамошњем становништву, а
било је око 70.000 оних који су остали без домова. Посебно се истакао
организујући борбу против маларије која је десетковала савезничке трупе.
Као истински хуманитарац и човек великог срца, Едвард Рајан
се ни након завршетка Првог светског рата није вратио мирном животу у
Пенсилванији, већ је наставио са својом мисијом у Финској, балтичким земљама и
западној Русији.
Позитивна енергија
која је инфицирала свакога
Када је 1919. године са тимом лекара и залихама из Берлина
стигао у Ригу, затекао је ужасну ситуацију услед ратних сукоба између руских и
летонских снага. Убрзо је сазнао да је цивилно становништво у граду изгладнело
и у изузетно тешком положају.
Не желећи да чека и остави становнике града у немилости,
Рајан је 11. октобра, у пратњи руског официра, са великом белом заставом дошао
до зидина града док су још трајале борбе, а летонски официр га је пустио
унутра.
"Неколико дана није било ни речи из града. И таман када
смо почели да губимо наду, доктор Рајан се вратио и известио нас да је успео да
убеди зараћене стране на примирје, што нам је омогућило да донесемо храну и
лекове становницима Риге", написао је у мемоарима капетан Хендерсон, који
се налазио у Рајановом тиму.
Док је патролирао по балтичким земљама често се на путу
сусретао са америчким амбасадором за балтичке земље Џоном Гејдом. Једног
новембарског јутра 1919. године Гејд је на путу за Нарву налетео на рањене
естонске војнике и тада је записао следеће:
"Не само што ми је било незамисливо хладно него сам био
утучен што нисам могао да им помогнем. И док сам размишљао о свему овоме,
можете ли замислити кога сам срео на неравном, завејаном путу? Вичући на нас да
се склонимо како би могао да прође, пуковник Рајан је са две енглеске
болничарке превозио товар пун лекова, завоја и хране. Промолио је главу из кола
и викнуо: 'Пођите са нама да обиђете оболеле од тифуса.' Био је као позитивна
енергија која је инфицирала свакога", написао је Гејд.
Поучен искуствима из Србије, Рајан је у балтичким земљама
организовао борбу против епидемије тифуса. Након што је ширење болести
заустављено, отишао је у Петроград, као део мировне делегације Естоније и на
велико противљење амбасадора Гејда.
Смрт и испраћај
великана
Док је у Грчкој од 1917. и 1918. године лечио савезничке
војнике, Рајан се заразио маларијом, од које ће током боравка у Техерану 1923.
године и умрети у 39. години живота. У главни град Ирана (тада на Западу и даље
познатом као Персија) послао га је Стејт департмент на молбу иранских власти.
Његова смрт била је на насловним странама листова у
Пенсилванији. Хиљаде људи налазило се у поворци од зграде градског већа до
катедрале Светог Петра у Скрентону, где је тело великог хуманитарца било
положено.
"Доктор Едвард Рајан се вратио кући на вечни починак
након година проведених у страним земљама", гласио је наслов у једном од
листова.
Многобројна делегација америчког Црвеног крста дошла је на
сахрану. Високи званичници из Вашингтона и стране дипломате такође су били у
поворци.
У присуству америчких министара и високих чиновника, принц
Александар се захвалио Рајану на помоћи Србији, за заслуге у лечењу и
збрињавању болесних и рањеника, и доктору је постхумно додељен Орден белог орла
и Орден Светог Саве за заслуге.
Пример доктора Едварда Рајана није усамљен. Помоћ из
Британије, сер Томас Липтон, Болница шкотских жена, француски доктор Габријел
Гарније (оснивач диспанзера за одојчад у Београду), руски доктори и осам
милосрдних сестара, холандски хирург Аријус Тинховен – само су неки од
многобројних добровољаца којима Србија дугује вечну захвалност!
Зато невероватна енергија, несебичност, хуманост и
пожртвовање Едварда Рајана и других истинских пријатеља српског народа у
његовим најтежим данима остају најсветлији пример људскости и пријатељства.
Извори: Документ The Amazing Dr. Ryan and the Work of the
American Red Cross in Estonia, архиве локалних пенсилванијских листова The
Republican и The Times-Tribune.
Извор : РТС
Нема коментара:
Постави коментар