ЗА ЖИКУ СЛИКУ ПИТАО И ПУТИН

За Жику Слику питао и Путин

Мирослав Ђурић, једини дворски фотограф у земљи, сликао многе крунисане главе и државнике. За 30 година снимио више од три милиона слика. Са многим звездама се окумио

Када је руски председник Владимир Путин последњи пут боравио у нашој престоници, пред новинарима је ненадано запитао:

- А где је Жика Слика?

- Није још стигао - одговорили су му новинари.

Руски лидер није одустао од намере да се чак и у Храму Светог Саве, где је присуствовао свечаној литургији, сусретне са најпознатијим српским фотографом.

- Гледали смо се само преко објектива, јер ми је било отказано договорено снимање Владимира Путина у Амбасади Русије. Путин је, ипак, желео да ме лично поздрави. Опет ћемо се срести када ускоро дође у посету Београду - открива нам своју малу професионалну тајну Жика Слика.

Тај надимак Мирослав Ђурић је добио почетком осамдесетих, када је у градићу Пејтону на Чубури отворио фотографску радњу и почео да је рекламира код Милована Илића Минимакса у емисији "Туп, туп".

- Минимаксу сам плаћао рекламу и џингл "Жика Слика - најбољи фотограф на Балкану". Реклама је успела толико да ме ни моја мајка више не зове рођеним именом - смеје се задовољно Мирослав, јер му је популарност пружила многа задовољства.

"РЕЗЕРВНА" КЛУПА

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ експонат у студију је ова дрвена клупа, која је направљена 1991. године. На њој су седели, док су чекали да их сликам Радован Караџић, Војислав Коштуница, Матија Бећковић, Борис Тадић, Зоран Живковић, Светлана Ражнатовић, Ворен Цимерман, Вилијам Монтгомери, Мајкл Полт, Ана Бекута, Владе Дивац, Горан Хаџић... - набраја Жика Слика.

За три деценије, колико Мирослав и његов брат Миладин воде фото-студио, снимили су 3,2 милиона фотографија. На наким од њих су највеће светске и домаће звезде. Са некима од њих се Жика Слика окумио, а многи су постали његови пријатељи и драги познаници. Са зидова у студију гледају нас Мића Минимакс, Милена Дравић, Лепа Брена, Северина, Ана Ивановић, Драган Николић и Бата Живојиновић, судија Колина, Марадона, звезде НБА, престолонаследник Александар Карађорђевић и крунисане главе из још двадесетак династија.

Рођен је као Мирослав Ђурић пре 50 година у Тузли, али се почетком седамдесетих са мајком и братом Миладином обрео у Београду. Прве снимке је направио у Тузли, али је у Београду док је студирао ДИФ настојао да свој хоби претвори у професију.

- Како су сви моји монархисти, животна жеља ми је била да постанем фотограф на краљевском двору. То ми је успело 2004, када су ме принц Александар и принцеза Катарина ангажовали. Снимао сам их са члановима династије раније и сада на Опленцу, као и са свим високим гостима који долазе у њихов двор. То су чланови британског, румунског, шпанског, шведског двора и других династија, председници и премијери, хуманитарци и бизнисмени. Објектив имам, али уши немам - каже Жика Слика.

И прича да су принц и принцеза дивни и осетљиви људи, заљубљени једно у друго, али и у своју породицу, коју су ове године ујединили.

Ђурић је много пута са Карађорђевићима путовао по Србији и Републици Српској, где их је, како сведоче његове фотографије, народ срдачно прихватао. Није, каже, имао прилику да путује у Лондон код краљевића и код рођака из династије Виндзор, али се са њима виђа у Београду.

- Краљевићи Петар, Филип и Александар су дивни момци. Понашају се као моји другари, јер их изводим на најлепша места по Београду. Они живе у Енглеској, желе да се врате у Србију и да са собом доведу британске рођаке. Принц Чарлс треба наредне године да дође у Београд код престолонаследника Александра. Тако да ћу моћи и принца Чарлса да сликам - задовољан је Жика Слика, који планира да своје најдраже снимке објави у књизи мемоара "Жикини пријатељи".

Извор Вечерње новости, Марко ЛОПУШИНА 

КРАЉЕВСКИ ПАР ПРИСУСТВОВАО СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ И ПОМЕНУ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ КРАЉА ПЕТРА II

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

САОПШТЕЊЕ

Београд, 3. новембар 2012. године – Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су Светој Литургији и помену Његовом Величанству Краљу Петру II одржаној у суботу 3. новембра на Опленцу. Свету литургију и помен у Цркви Св. Ђорђа  служило је свештенство Епархије шумадијске из Тополе.

Његово Величанство Краљ Петар II био је прворођени син Краља Александра и Краљице Марије. Рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Кумови на крштењу су му били енглески Краљ Џорџ VI и Краљица Елизабета (касније Краљица Мајка). Основно образовање је стекао на Краљевском двору у Београду, а средње у Енглеској. Његово школовање прекинуо је атентат на његовог оца 1934. године. Како је био малолетан са свега 11 година краљевско управљање земљом пренето је на Намесништво са три регента, међу којима је био и његов стриц Кнез Павле Карађорђвић.

 По отпочињању Другог светско рата, у априлу 1941. године Њ.В. Краљ Петар II емигрира заједно са Владом, најпреу Грчку и Палестину, а потом и у Египат. У јуну 1941. године долази у Енглеску где је током рата био симбол отпора који су југословенски народи пружали нацизму. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање на Универзитету у Кембриџу, након чега се придружио снагама енглеског Краљевског ратног ваздухопловства.

 Нове комунистичке власти у отаџбини одузеле су му држављанство 1947. године, а Краљевској породици конфисковале сву имовину.  Принуђен на изгнанство, живео је најпре у Лондону са својом супругом, грчком и данском принцезом Александром (од 1944. године краљицом Александром од Југославије) и сином Александром рођеним 1945. године. Последње године живота провео је у Сједињеним Државама где је после дуге и тешке болести и преминуо 3. новембра 1970. године. Сахрањен је у Цркви Светог Саве у Либертвилу. Он је данас једини краљ сахрањен на територији САД. Очекује се да његови посмртни остаци буду ускоро пренети у задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Оппленцу.

THE ROYAL COUPLE ATTENDED MEMORIAL SERVICE MARKING 42ND ANNIVERSARY SINCE THE DEATH OF HM KING PETER II

Belgrade, 3 November 2012 – Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Princess Katherine attended the memorial service marking 42nd anniversary since the death of His Majesty King Peter II. The ceremony was served by the clergy of Sumadija Eparchy at the St. George Church in Oplenac.

HM King Peter II was the firstborn son of King Alexander I and Queen Maria of Yugoslavia. King Peter II was born in Belgrade on September 6, 1923. His Godparents were King George VI of the United Kingdom and his wife Queen Elizabeth (later the Queen Mother). His received elementary education at The Royal Palace in Belgrade and went on to study at Sandroyd School in England. He left the United Kingdom shortly after his father's assassination in 1934. Since King Peter II was at the time 11 years old and thus underage, regency was formed with three regents including his great uncle Prince Paul of Yugoslavia.

During the Second World War HM King Peter II was forced to leave the country along with the Yugoslav Government – first to Greece and Palestine and later to Egypt. King Peter II joined other exiled monarchs and political leaders from the Nazi occupied Europe in London in June 1941. During the war King Peter was regarded by the people of Yugoslavia as the symbol of resistance against Nazi oppression. King Peter II completed his education at Cambridge University and went on to join the Royal Air Force.

After the end of the war, in 1947 the new communist government took away the citizenship and confiscated the property of the Royal Family. During his exile HM King Peter II lived in London with his wife (in 1944 HM King Peter II married the Princess Alexandra of Greece and Denmark, the daughter of King Alexander of the Hellenes and Aspasia Manos). His son and heir Crown Prince Alexander was born in 1945.

HM King Peter II spent the last years of his life in the United States. After a long and grave illness, HM King Peter II died on November 3, 1970 at Denver Hospital, Colorado. He was buried at the St. Sava Monastery Church in Libertyville, IL. He is the only king buried in the United States. The King's remains will be transferred to the Karadjordjevic dynasty Mausoleum of St. George in Oplenac, Serbia where His Majesty will join other members of The Royal Family.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Годишњица смрти Краља Петра II

Данас је 41. годишњица смрти краља Петра Другог Карађорђевића и у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи ће бити одржан помен.

Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Београду (1923). Кумови на крштењу су му били енглески краљ Џорџ VI и његова жена Елизабет Боуз-Лајон. После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934. Пошто је тада био малолетан, краљевска власт пренета је на Намесништво на челу са кнезом намесником Павлом Карађорђевићем.

 Почетак Другог светског рата (1939) ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка — Италија — Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар Други проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва. Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да са Никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства. Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је био Југословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички или Равногорски покрет, на челу са ројалистом, касније генералом Драгољубом (Дражом) Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз — касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.

Губитак престола и укидање монархије

 Савезници су најпре подржавали Михаиловића, а онда су се преоријентисали на Тита. Под притиском Британаца краљ Петар је позвао снаге под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита. Године 1944. Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене Армије. Поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором „Тито-Шубашић“ и пристанком краља Петра II решен је тај проблем формирањем прелазне владе на челу са др. Шубашићем. Указом краља Петра II смењен је генерал Михајиловић са места министра војске и морнарице и на његово место поставњен маршал Јосип Броз - Тито. Почетком 1945. године, у склопу договора о прелазној влади, краљ Петар II се одрекао све власти и политичких ингеренција у корист намесништва и нове владе. Наредне године (1945), у новембру, монархија је укинута референдумом, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране једног броја историчара се сматра абдикацијом, док други сматрају да није никада абдицирао.[1][2] У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром 1944.) и сином Александром, рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у Америци.

После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертивилу (САД). У плану је да се његови посмртни остаци пренесу у задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе).

Дан сећања на заборављено ослобођење Београда

Престоница ће данас обележити 1. новембар – датум када је 1918. Прва армија, под командом Петра Бојовића, однела победу

Обележје посвећено војводи Петру Бојовићу постављено је тек 1990. код Каленић пијаце (Фото З. Кршљанин)

Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена данас, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.

У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.

– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.

Више оваквих знамења постоји у широј околини главног града, на местима где је било већих окршаја. Она се углавном налазе у селима јужно и источно од Београда, јер је тамо Дунавска дивизија Прве армије водила главне борбе док је у урбани део ушла готово без сукоба.

Уз одсуство обележја која би подсећала на 1. новембар, многа сведочанства указују да веома мали број Београђана зна шта је тада било. То потврђују и професори историје у престоничким основним и средњим школама.

– Мало је ђака који могу да одговори на ово питање, док се у уџбенику за четврти разред овај датум помиње само као дан ослобођења целокупне Србије. Колеге и ја настојимо да им детаљније објаснимо шта се заиста тада догодило. Наши ученици су изузетна деца, али они тај историјски податак немају где да чују, као што нису имали ни њихови родитељи који би им то знање пренели. Проблем је што је код млађих генерација националној историји посвећено генерално мало пажње, па се она зато погрешно и тумачи – истиче Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији и добитник Светосавске награде.

Да је статистика када је реч о познавању чињеница о Дану ослобођења Београда 1918. забрињавајућа подвлачи и Вељко Вилимоновић, његов колега из Основне школе „Олга Петров”.

– По оквирној процени готово 95 одсто деце неће знати да одговори шта се у Београду десило тога дана. Без обзира што се овај датум помиње у уџбеницима, потребно је да им ми додатно укажемо на овај догађај, јер ни велики број њихових родитеља то не зна. Сличну необавештеност видели смо у анкети о томе када се српска војска вратила на Косово у Првом балканском рату. Није боље ни када је реч о 11. новембру 1918. – дану када је Немачка пристала да потпише примирје у Првом светском рату – закључује Вилимоновић.

Извор: Политика

----------------------------------------------

Водио ратове – погинуо од батина

Петар Бојовић, рођен 1858. године, у борбе је кренуо већ 1876, као питомац Војне академије и подофицир у тадашњем српско-турском рату. У великом сукобу са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада армијски генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо остарелог Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и ангажовао се у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра добио титулу војводе.

У Београду је дочекао 1945, а 20. јануара те године, осамдесетседмогодишњег ветерана на смрт је претукла група партизана која је покушала да га исели из куће у Улици Трнској 25. Његово тело таљигама је пребачено на Ново гробље, а народа на сахрани није било.

Н. Белић

објављено: 01.11.2012.

Извор: Политика

ИЗАСЛАНИЦИ Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II ПОЛОЖИЛИ ВЕНАЦ НА СТОТУ ГОДИШЊИЦУ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

САОПШТЕЊЕ

ИЗАСЛАНИЦИ Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II ПОЛОЖИЛИ ВЕНАЦ НА СТОТУ ГОДИШЊИЦУ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ

Београд, 28. октобар 2012. – Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II делегирао је г-дина Милорада Савићевића, члана Крунског кабинета и г-дина Дарка Спасића, члана правног тима, да поводом стоте годишњице од велике Кумановске битке у његово име положе венац на спомен обележју српским јунацима на брду Зебрњак крај Куманова.

Прослави су присуствовали Њ.Е. г-дин Томислав Николић, председник Србије, Њ.Е. г-дин Ивица Дачић, премијер Владе Србије, Њ.Е. г-дин Никола Селаковић, министар правде и државне управе, Њ.Е. г-дин Милорад Додик, председник Републике Српске, Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије, генерал – потпуковник Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије, представници Владе Македоније, бројних српских удружења из ове државе, као и велики број грађана.

Кумановска битка била је прва од три велике битке коју је српска војска водила и добила против османлијских освајача у Првом балканском рату. Командант Прве армије која је понела највећи терет у овој бици био је тада Њ.К.В. Престолонаследник Александар, касније Њ.В. Краљ Александар I од Југославије, деда Њ.К.В. Престолонаследника Александра II, а начелник штаба Врховне команде српске војске био је генерал Радомир Путник, који је после Кумановске битке унапређен у чин војводе.

100 година Кумановске битке

Српско национално буђење и ослобађање од Османског царства трајало је читав деветнаести век. Последњи корак који је Србија начинила на том путу било је ослобођење свих крајева насељених Србима. Исте тежње према својим сународницима гајили су и остали балкански народи, што их је, упркос међусобним несугласицама, навело на зближавање ради остварења заједничког циља. Низом билатералних политичких и војних споразума Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска су 1912. године дефинисале и ускладиле своје ратне планове и циљеве у предстојећем рату. Повод који су балкански савезници искористили за објаву рата био је тежак положај хришћанских балканских народа у Османском царству.

Мобилизација војске у Србији почела је 30. септембра и трајала је свега 6 дана. Ентузијазам становништва понесеног идејом коначног ослобођења резултирао је огромним одзивом. На крају мобилизације Србија је под оружјем имала 356.000 војника, од чега 286.000 првог и другог позива, те преко 20.000 добровољаца.

Рат Османском царству прва је објавила Црна Гора 8. октобра, затим Србија и Бугарска 17. и Грчка 19. октобра. Последња етапа у борби за ослобођење Балкана је почела.

План напада српске Врховне команде, био је предмет дугогодишњих расправа и планирања, а предвиђао је напредовање српске 1. армије на главном правцу дејства – јужноморавском правцу – преко Куманова ка Овчем Пољу и Скопљу. На левом крилу српског распореда на криволачко-брегалничком правцу имала је дејствовати 2. армија док је 3. армија на косовском правцу линијом Топлица – Приштина – Скопље штитила десни бок главнине српских снага. Ибарска војска имала је за циљ ослобађање Рашке и Новог Пазара, док је Јаворској бригади намењено дејство према граници са Босном односно ка Сјеници и Пљевљима. На вардарско-косовском ратишту предвиђено је ангажовање већине српских снага са задатком да униште османску Вардарску армију.

Након борби на граници у којима су јединице 3. армије разбиле главнину османских трупа, Косово и Метохија су убрзо били ослобођени. Трећа армија је ослободила Приштину 22. октобра и наставила кретање на југ према Овчем Пољу. У исто време јединице Ибарске војске и Јаворске бригаде су без већег отпора ослободиле Рашку област и делове Метохије.

КУМАНОВСКА БИТКА

Намера српске врховне команде била је да све три армије истовремено крену у напад на османске снаге које су очекиване на Овчем Пољу. Обзиром да је 3. армија у самом почетку каснила на свој положај, а 2. армија била позиционирана релативно далеко на правцу Страцин – Кратово, 1. армија се нашла усамљена код Куманова. Ову неповољну околност искористиле су трупе Вардарске армије и изненада напале српске јединице 23. октобра отпочевши Кумановску битку. Ова битка, испоставило се, била је пресудни моменат у рату. Иако у изузетно тешкој ситуацији, српска 1. армија, захваљујући пре свега храбрости и пожртвованости војника и официра, успела је да одоли нападу и нанесе противнику велике губитке. Првог дана битке најжешћа борба вођена је на Сртевици где су четнички одред мајора Војина Поповића - војводе Вука и 7. пешадијски пук одолели нападу далеко бројнијег и јачег непријатеља. Заузимањем Зебрњака, половином другог дана, српске јединице су потпуно разбиле османски распоред и натерале их на повлачење. Услед недостатка правих информација српска Врховна команда није одмах схватила значај ове победе те није искористила све могућности за још одлучнији ударац поклеклој Вардарској армији.

текст преузет са сајта Војног музеја

Сећање на Кумановску битку

Oбележавање Кумановске битке je порука мира и сећање на цивилизацијски преокрет Балкана, Европе и света, поручио председник Србије Томислав Николић са централне манифестације на Зебрњаку поводом 100 година од Кумановске битке.

На брду Зебрњак у Македонији одржана je централна манифестација поводом обележавања 100 година од Кумановске битке. Државну делегацију предводио је председник Србије Томислав Николић.

Председник Томислав Николић поручио је, обраћајући се окупљенима, да је обележавање Кумановске битке порука мира и сећање на цивилизацијски преокрет Балкана, Европе и света.

Николић је рекао да данас са Зебрњака, места које нас спаја, Србија и Македонија шаљу поруку мира, сарадње и разумевања региону и целом свету.

"Испуњени поносом, потомци весника слободе, стојимо на Зебрњаку, месту где је пресуђена судбина Отоманском царству", рекао је председник Николић.

Николић је рекао да о значају Првог балканског рата у националној стести сведочи то што се на мобилизацију одазвало више људи него што је позвано, нарочито из Босне, Далмације и Војводине. "Од три милиона, 402 хиљаде људи је стављено под шајкачу и пушку", подсетио је Николић.

Председник Србије је нагласио да је данас циљ Србије улазак у Европску унију и да је на том путу много учињено.

"Добићемо битку коју водимо против криминала и корупције, бескомпромисно ћемо спровести до краја бројне реформе које су у току", нагласио је Николић и оценио да Србија нема чега да се стиди из своје прошлости.

Србија данас бије другачије битке

Председник Србије је указао да 100 година након велике војне победе, Србија бије другачије битке са једнаком историјском тежином.

"Идемо у сусрет својој европској будућности уз очување територијалног интегритета и безбедности за све своје грађане", рекао је Николић.

Председник Николић је нагласио да се данас "проблеми не решавају оружјем, већ промишљањем, вољом и мудрошћу" и додао да ћемо "проблеме решити зато што су правда и право на нашој страни, зато што за своју децу и себе не тражимо ништа више и не прихватамо ништа мање од онога што добијају други".

Николић је нагласио да је "за неке Србија прихватљива само када пригушује своју историју и традицију и када се жртвује за тобож више политичке интересе које називају очувањем српске политичке стабилности".

"Са нама неће моћи тако. Ми враћамо нашем народу оспорене тековине наше славне прошлости. Не вређамо друге, само себи враћамо самопоштовање инсистирајући на историјским чињеницама, бранећи њихову аутентичну ослободилачку идеју", поручио је Николић.

Николић је додао да је данас Србија пред великим искушењима и да покушава да досегне дубину и значај косовског завета "који је у основи нашег идентитета".

"Свесни смо да ће о нашим делима судити будуће генерације, желећи као и ми, да схвате разлоге трагичне историјске судбине нашег народа. Србија је једна од ретких земаља које могу да се поносе својом историјом и традицијом као вредним учења и памћења", рекао је председник Србије.

Историјски и цивилизацијски значај победе 

Заменик министра културе Македоније Драган Недељковић поручио је са скупа да данас, "када се сећамо хероја, не смемио изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе на Куманову и осталих победа, тим пре што смо суочени са покушајима ревизије не само српске него и балканске историје".

Свечаности на брду Зебрњак присуствовали су премијер Ивица Дачић, министар правде Никола Селаковић, министарка у влади Републике Македоније Елизабета Ташевска, начелник Генералштаба Војске Србије генерал потпуковник Љубиша Диковић, представници Скупштине Србије Александар Чотрић и Милорад Стошић, председник Републике Српске Милорад Додик и председник Нове српске демократије из Црне Горе Андрија Мандић.

Код Споменика победе српске војске венце су положили председник Србије Томислав Николић, начелник Генералштаба ВС генерал потпуковиник Љубиша Диковић, председник РС Милорад Додик и представник Владе Македоније.

Владика хвостански Атанасије служио је помен погинулим војницима.

Организатор државне церемоније је Одбор Владе Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Најзначајнија битка Првог балканског рата одиграла се у Кумановској долини 23. и 24. октобра 1912. године, а српска војска победила је тада надмоћније трупе Отоманске империје и после више од пет векова донела слободу старим средњовековним српским областима.

Споменик кумановским јунацима, првобитно висок више од 48 метара, дело је српског архитекте Момира Коруновића. Подигнут је 1937. године, а пет година касније су га већим делом уништиле бугарске окупационе трупе.

У крипти споменика положени су посмртни остаци 723 српска јунака, страдала у Кумановској бици.

извор РТС