ГРИГОРИЈ РАСПУЋИН

Датум рођења:           10. јануар 1869.

Место рођења:           Покровско (Руска Империја)

Датум смрти: 30. децембар 1916.

Место смрти: Петроград (Руска Империја)

Григориј Јефимович Распућин (рус. Григо́рий Ефи́мович Распу́тин; Покровско, 10. јануар 1869 — Петроград, 30. децембар 1916) је био руски мистик. Имао је велики утицај на последње дане руске династије Романових, и значајну улогу у животима цара Николаја II и његове жене Александре, и њиховог сина Алексеја који је патио од наслеђене хемофилије од краљице Викторије. Распућина су звали „луди монах“ иако никад није постао монах. Неки су га сматрали за стареца и веровали да је психички и духовни исцељитељ. Може се сматрати и за једну од најконтроверзнијих личности 20. века.

Рани живот

Григорије Распућин је рођен у малом сибирском селу Покровско, на обали реке Туре у Тоболској губернији. Извесно време постојале су недоумице око датума његовог рођења и сматрало се да је рођен између 1863. и 1873. године. Недавно су откривени нови документи према којима је Распућин рођен 10. јануара 1869. по Јулијанском календару, односно 22. јануара 1869. по Грегоријанском календару.

Нема много података о његовом детињству, а оно што је познато највероватније су изнели чланови његове породице. Зна се да је имао сестру по имену Марија и старијег брата Димитрија. Марија, која је по свему судећи боловала од епилепсије, удавила се у реци. Једном приликом, док су се Распућин и Димитрије играли поред језера, Димитрије је упао у језеро, а Распућин је скочио да га спасе. Обојицу их је из језера извукао један случајни пролазник, али је Димитрије потом умро од упале плућа. Губитак сестре и брата оставили су дубок траг на Распућина, који је своје двоје деце назвао Марија и Димитрије.

Са напуњених 18 година одлази на 3 месеца у Верхотурски манастир. Тамо се придружује забрањеној секти Клисти Руске православне цркве. 1901. одлази од куће у Покровскоју као ходочасник и путује преко Грчке и Јерусалима. 1903. Распућин стиже у Петроград, где се представља као старец, или свети човек, са исцелитељским и видовњачким моћима.

Исцељитељ царевића Алексеја

На свом путешествију као ходочасник сазнао је о Алексејевој болести коју је наследио од чукунбабе краљице Викторије, енглеске краљице. Након пада са коња на одмору са фамилијом, Алексеј је задобио унутрашње крварење. Тражећи свуда помоћ своме сину, царица се обратила најбољој пријатељици Ани Вирубовој да нађе помоћ, на шта је Распућин препоручен. Распућин је заиста олакшао дечакове муке, наводно кроз молитве, али претпоставља се да је користећи пијавице или хипнозу успевао да дечаку заустави крварење.

Након неколико успешних лечења, Распућин је задобио поверење цара, који га је прогласио пријатељем фамилије и светим човеком. Постепено, Распућин задобија све већи и већи утицај на царицу Александру, чак и у политичком погледу.

Контроверза

Распућин је у међувремену постао контроверзна личност водећи скандалозни лични живот са женама петроградског високог друштва. Шта више, виђан је често како одлази са проституткама, опија се и не враћа кући до рано ујутру. Био је увек прљав, ретко се купао и некултурно се понашао на јавним местима. Због свега тога, петроградска елита га није баш широкогрудо прихватала.

Имао је и конфликт са Руском православном црквом због свога уверења да се повезаност са Богом ствара кроз грех, јер по његовом мишљењу, грех је неизоставни елемент људског понашања, и да кроз верниково признање о почињеном греху и прихватању понижења од других, задобија милост Бога.

На почетку рата, Распућин прориче да ће руска армија бити успешна само ако сам цар узме команду над војском, што је због лоше припремљеног цара Николаја резултовало лошим последицама по Русију. Док је цар био на фронту, Распућинов утицај на царицу Александру је растао. Убрзо је постао лични саветник царице и напунио политичка места својим кандидатима. Због Распућиновог утицаја, а и због Првог светског рата, руска економија је почела нагло пропадати. Кривљена је наравно царица Александра, а са њом и Распућин јер се знало о његовом утицају на њу.

Распућинов утицај су користили политичари и новинари којима је било у циљу да ослабе интегритет династије Романов, присиле цара да се одрекне апсолутне власти и одвоје Руску православну цркву од државе.

Смрт

У ноћи 30. децембра 1916, Григорија Распућина је одлучио да убије кнез Феликс Јусупов, царичин рођак, и група завереника. Прво су покушали да га отрују вином и колачима, али отров није деловао. Затим га је кнез Јусупов упуцао из непосредне близине, па је Распућин пао на под наизглед мртав. Након неколико минута устао је, ударио кнеза Јусупова и покушао побећи. Остали завереници су га ухватили, истукли, испалили у њега још метака те га бацили у хладну реку Неву. Када је Распућиново тело пронађено, плућа су му била испуњена водом, што је показало да није био мртав и да је пружао отпор све док се није утопио.

МОНАРХИЈА ИЛИ РЕПУБЛИКА

"Имати председника уместо Краља је исто као узети, у финалној утакмици Лиге шампиона, једног од 22 играча на терену да буде главни судија... и очекивати да он буде неутралан, правичан и независан..."

Све европске државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог света. Ни један ни други облик државног уређења немају објективну и универзалну вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој суштини постане боља.

Оно што разликује монархије од република и дефинише их као различите облике државног уређења, јесте функција шефа државе. Краљ се не бира  и влада без временског ограничења мандата, председника републике на ограничени рок бира одређени део бирачког тела.

У начелу, било ко може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност. Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем смислу речи, "професионални" државник. Личност Краља у данашњим уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.

Председник републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у најдемократскијим, најразвијенијим земљама.

Краљ свој положај не дугује никоме и зато мора да представља све грађане, без обзира на њихово политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и својеврсног "судију" у питањима поштовања Устава, буде независан од било које политичке странке и неутралан према свакој од њих.

Србија је у облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у "председнику републике" односно у шефу владајуће политичке странке. Врло слична ситуација је и након 2000.године до данас...

Од стицања независности па све до данашњих дана Србија је највећи степен уставне парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за време владавине Краља Петра Првог.

Садашњи политички тренутак у Србији у многоме, нажалост, подсећа на стање са почетка двадесетог века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих политичких интереса и идеологија, поигравање законима и Уставом, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.

Као и пре сто година, Србији је потребан темељан, а истовремено и симболичан раскид са мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари једини природан облик државног уређења - Краљевина Србија!

ПОДЕЛА НОВОГОДИШЊИХ ПАКЕТИЋА ДЕЦИ БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА

Општински одбор Удружења Краљевина Србија из Инђије уручио је у среду, 26. децембра 2012. године, у Културном центру у Инђији, новогодишње пакетиће свој деци их хранитељских породица са територије општине Инђија.

Пре доделе пакетића, у сарадњи са Центром за социјални рад Дунав из Инђије и Мото клубом Инђија, за децу је организована и представа ''Снежана и седам патуљака'' у извођењу Глумачке дружине ''Позориштанце''.

ПОСМРТНИ ОСТАЦИ КРАЉИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ ДОЛАЗЕ НА ОПЛЕНАЦ

Грчка краљевска породица дала пристанак за пренос посмртних остатака краљице Александре на Опленац. Само пет година живела са краљем Петром Другим. Није се развела, јер га је вечно волела

Како „Новости“ сазнају, грчка краљевска породица дала је сагласност да се посмртни остаци краљице Александре од Југославије, са атинског гробља Татој пребаце у крипту цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Тако ће краљица Александра Карађорђевић почивати у Србији, у коју као монарх никада није крочила.

- Наш народ каже да је мајка најдражи људски род, тако ће и покојну краљицу Александру њен син престолонаследник Александар, краљевска породица и читава Србија достојанствено дочекати. То ће бити велики историјски догађај и прилика да се као нација одужимо тужној краљици за њену љубав према нашем краљу и нашој земљи - каже професор Радош Љушић, биограф чланова краљевске породице.

Александра од Југославије, ћерка грчког краља Александра и Аспазије Манос рођена је 25. марта 1921. у атинској резиденцији Таитои. Била је принцеза од Грчке и Данске када је априла 1942. у Лондону на чајанци у Клубу савезничких официра упознала југословенског краља Петра Другог.

ПРОВОДАЏИСАО ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ

- Млад сам човек, јако заљубљен у своју земљу и у своју вереницу. Дужност према својој земљи ћу најбоље да извршим ако се венчам са Александром - писао је краљ Петар крајем марта 1943. премијеру Винстону Черчилу. Петрова мајка, краљица Марија и краљев ђенерал Дража Михаиловић су били против венчања у време „док народ у отаџбини крвари“, али су Черчил и грчка ташта били јачи.

- Нашла сам се пред мршавим црномањастим младићем од 18 година у официрској униформи. Његово лице је имало ледени осмех, као и моје када је прихватио моју руку. Приметила сам да је нешто нижи од мене, а да су му очи живе - записала је принцеза у својим мемоарима.

Плесали су читаво вече. Састали су се још три пута, када се краљ охрабрен од својих проводаџија Винстона Черчила и Аспазије Манос охрабрио да запроси грчку принцезу. Није му сметало што је била две године старија од њега.

Венчање краља Петра и принцезе Александре обављено је 20. марта 1944. у згради југословенске амбасаде у Лондону. Будућа краљица је била у позајмљеној венчаници, а краљ у омиљеној авијатичарској униформи. Сватови су сведочили да је „краљ Петар био весео, безбрижан и заљубљен“.

- Краљица Марија није дошла на венчање, али је снахи поклонила прстен, за који је ова сматрала да је баксузан. Јер, брак није био успешан - објашњава историчар Радош Љушић.

Брачне неприлике су настале прво када је Јосип Броз ускратио краљевску ренту и иселио их из амбасаде, у којој су становали. Намеравали су да се одселе у Париз, али им Французи нису дали визу. Живели су потом у Сен Морицу. Краљ Петар је био монарх без посла, а Александра од Југославије је била краљице без краљевства

ДВА ПУТА ПРОПАДАЛА

- Њено краљевско величанство Александра Карађорђевић била је краљице две пропале Југославије и два пута је у животу пропадала, али је остала одана свом краљу Петру Другом Карађорђевићу - казао је једном приликом академик Матија Бећковић.

Кренули су 1949. у САД, где је краљ остао да живи, а краљица се са сином вратила у Париз. Преселили су се потом у Венецију и Лондон, где је краљица сина Александра предала деверу, принцу Томиславу да школује младог престолонаследника.

- Круна ми је отела мужа, јер је стално била ван његовог домашаја! Отишао је за својим политичарима, а ја сам га чекала читавог живота! - писала је краљица у свом дневнику.

Била је вечно закљубљена у краља. Покушала је самоубиство када је Петар Други 1970. умро у Денверу. Живела је са мајком у Венецији до њене смрти 1973. а потом се преселила у Лондон да буде поред сина. Имала је обољење кука и стално је у кући принца Томислава седела испод портрета краља Петра Другог. Принц је због тога звао „моја тужна снаја“.

Последње године живота краљица Александра од Југославије је провела болесна и у самоћи. Умрла је у старачком дому у Сесексу 30. јануара 1993. По њеној посмртној жељи, сахрањена је заједно са мајком поред оца 7. фебруара 1993. на атинском гробљу Татој.

Извор: Вечерње новости

БОЖИЋНА ПОРУКА Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II ХРИШЋАНИМА КОЈИ СЛАВЕ БОЖИЋ ПО ГРЕГОРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ 2012.

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Поводом дана када прослављамо рођење Исуса Христа, дана велике радости за све Хришћане, желим да свим грађанима Србије и људима широм света који овај празник славе по грегоријанском календару пренесем најлепше жеље у име моје породице и у своје име. Нека вас прате мир, љубав и срећа.

Божић је такође прилика да се људи уједине, да дају и деле у миру, време када поштујемо једни друге, што и нама помаже да будемо јачи.

Моја породица придружује ми се са жељама да сви дочекате и прославите срећан Божић и веома срећну Нову 2013. годину.

Мир на земљи и добра воља међу људима!

Христос се роди!

Александар

HRH CROWN PRINCE ALEXANDER II CHRISTMAS MESSAGE – GREGORIAN CALENDAR 2012

On the day we celebrate the birth of Jesus Christ, the day of great joy for all Christians, I wish the citizens of Serbia and people across the world who celebrate Christmas the very best wishes from my family and myself. May everyone enjoy peace, love and happiness.

Christmas is also the time for people to come together, to give and to share and to be at peace, the time to build respect for each other that helps us all be stronger.

My family joins me in wishing all of you a peaceful and Happy Christmas and a very Happy New Year 2013.

Peace on Earth and goodwill for all!

Christ is born!

Alexander

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

АЛЕКСАНДАР I, ЦАР РУСИЈЕ

Александар I Цар Русије; краљ Пољске; велики војвода Финске

Владавина      23. март 1801 - 1. децембар 1825

Претходник   Павле

Насљедник    Николај I

Крунидба       15. септембар 1801

Супружник    Лудовика Баденска

(Елизабета Алексејевна)

Династија       Холстеин-Готторп-Романов

Отац   Павле, цар Русије

Мајка  Софија Доротеја од Württemberga

(Марија Фјодоровна)

Рођење           23. децембар 1777 Петроград

Смрт   1. децембар 1825

Александар I (23. децембар 1777 - 1. децембар 1825) је био цар Русије од 1801. године, краљ Пољске од 1815. и велики војвода Финске од 1809. године.

Породица и школовање

Александар је био син цара Павла и Марије Фјодоровне, родом принцезе од Württemberga. Његова нана је била Катарина II Велика, за вријеме чије владавине се он и родио. Без обзира што је имао још деветеро браће и сестара, он је био нанин миљеник, што је код његовог оца створило параноидни страх да ће бити избачен из реда насљеђивања круне.

Током школовања учитељ му је био швицарски хуманист, Фрéдéриц-Цéсар де Ла Харпе, који га одгаја у либералном духу. Као и већина младића он у адолесцентској доби симпатизира француске револуционаре и пољске борце за слободу. Отац га је научио да може вољети човјечанство, али да се треба плашити људи, те да може симпатизирати са револуционарима, али да мора водити прије свега рачуна о интересима државе. У складу с тако два потпуно различита принципа школовања будући цар ће бити вјечито подијељена особа између жеља и реалности.

Удар

Основни примјер такве реалности постаје државни удар којим ће ступити на власт. Његов отац због своје политике никад није био популаран међу племићима. Његово захтијевање моралног понашања као и повећања права сељака њима је било нешто потпуно неприхватљиво. Павле је такођер имао обичај давати отказе часницима због понашања које није у складу са њиховим чином, што је њих и племиће навело да почну размишљати о завјери против цара. Ту могућност одлучила је искористити Велика Британија, кад је постало очито да ће јој тренутни цар објавити рат. Срце те завјере постали су британски генерал у руској служби, Левин Аугуст, и Олга Зубов, преко које је наводно стигао новац.

Прије самог државног удара они су о намјерама обавјестили Александра и затражили његово мишљење. Пошто их није ни подржао нити пријавио, завјереници су одлучили реализирати убитство Александрова оца 23. марта 1801. године. Тога дана завјереници су продрли у цареву собу и покушали га присилити на абдикацију. Како је он то одбио, ударили су га мачем и потом угушили. По извршеном дјелу Никола Зубов је ушао у другу собу гдје се налазио Александар и обавијестио га да је он од тог тренутка цар. Сви завјереници ће касније бити помиловани од стране новога цара.

Ратови

Прва мјера новог цара тада постаје захваљивање Великој Британији на круни, због чега одмах у априлу 1801. године закључује с њом мир. До новембра те године, у складу с политиком Лондона, он улази у савез против Наполеона Бонапарте са Прусијом и Аустријом.

Краткотрајни мир који ће почети у Европи у новембру 1801. године ипак зауставља Русијин улазак у рат против Француске. До новог рата се није требало дуго чекати. Он почиње у априлу 1805. године када Петроград и Лондон потписују споразум о борби за слободу Холандије и Швицарске. Највећа битка ове прве године рата постаје она код Аустерлитза, гдје су руска и аустријска војска пред очима својих царева, Александра и Фрање I, потучене од стране Наполеона. Тај пораз избацује Аустрију из рата док се Александар повлачи у покушају да залијечи ране своје војске. Сљедећу годину Прусија доживљава катастрофални војни пораз без икакве могућности да је спаси Русија. Задње битке овога рата постају оне у Источној Прусији 1807. године у којима је руска војска поновно потучена. Након овог пораза Александар је затражио и добио мир.

Личност

Александар је био главни заговорник модернизације државе. Он се током првог дијела владавине дивио Наполеоновим реформама, иако га је сматрао европским господаром рата. У тим својим жељама за промјеном он даје могућност министрима да излажу приједлоге за побољшања живота, али када његов главни савјетник,Михајло Сперанскиј, предлаже увођење парламента, он најприје говори да је идеја добра, али да "данас није вријеме за то". Године 1810. Александар ће својом одлуком у потпуности укинути могућност остваривања тога пројекта.

Потпуно слична контрадикција овога цара постаје његова жеља да ослободи сељаке кметства. Као и остале његове жеље, она се није остварила. У свом типичном хуманистичком жару, како би побољшао живот војника, он им дарује земљу иако је они нису жељели.

Крај Наполеона

Првобитно остварени добри односи између два цара након мира из 1807. године су се почели из мјесеца у мјесец кварити. Тачка без повратка постаје Александрово одбијање Наполеона, који је хтио оженити Александрову сестру. Службени разлог за рат 1812. постаје намјера Француске присилити Русију да почне економску блокаду Велике Британије. Поводећи се тактиком "спаљене земље'" и "док имамо војску имамо државу", Руси су избјегавали битку допуштајући Наполеону све дубљи улазак у земљу. Све до тренутка када је француска војска ушла у Москву, Алексадар је молио свог противника за мир. Када је у септембру 1812. године Москва пала и била спаљена, Александар мијења своју политику у ону тоталне мржње, сматрајући Наполеона готово ђаволом којег се мора уништити. Без обзира на величину касније укупне побједе, губици Руса 1812. су само у одбрани домовине достигли цифру од 400,000 људи. Та чињеница је онемогућила наставак руске офанзиве, и они ће тек уз помоћ Аустрије и Прусије успјети потући Наполеона.

Последњих десет година

Мирно раздобље Европе и Русије у остатку живота овог цара почиње Бечким конгресом 1815. године. Тамо долази до промјене политичке карте свијета договором између велесила. Русија тада добија већи дио Варшавског војводства које се уздиже на статус краљевства уједињеног с Русијом. Током тих преговора потврђује освајање Финске из 1809. године и њен статус великог војводства у склопу царства.

Првобитно се на самом конгресу Александар противио стварању Свете Алијансе која би требала одржавати мир у Европи. Ипак, на конгресу у Љубљани 1821. године Русија, Аустрија и Прусија су се обавезале на заједничко гушење свих револуционарних покрета. Овај споразум на крају постаје једини чије се идеје водиље Александар придржавао до краја. Када су побуњени Грци послали делегацију тражећи помоћ велесила у свом рату за независност, његови гласници их пресрећу на путу и враћају кући необављена посла.

Смрт

Службени став тадашње руске владе јесте да је цар Александар I изненада умро 1. децембра 1825. године у својој 48. године док се налазио у маленом градићу на обали Азовског мора. Мишљење британског амбасадора, са друге стране, је било да је Александар потписао абдикацију, пошто га је наводно видио како се укрцава на брод као обичан морнар. Та и многе друге приче о царевој смрти су убрзо створиле мит како он није умро првог дана децембра 1825. године. Да би се с таквим причама напокон завршило, совјетски научници су у 20. вијеку одлучили отворити његов ковчег. На опће изненађење био је празан. Са тако потврђеним сумњама хисторичари су кренули у потрагу за човјеком који је могао бити Александар. Истрагом се дошло до свећеника Фјодора Кузмича, којег су цареви Николај I и Александар II радо примали на свој двор.

БАЈКА О ЦРВЕНКАПИ И ИНФОРМАЦИОНОМ СИСТЕМУ

Информационе технологије

Врлина и проклетство информационих технологија данас зависе од брзине коју нуде и од ризика који прете. У једном тренутку имате све што пожелети можете, а у следећем немате неопходне податке или их је „неко“ фризирао.

Шта да се ради?

Посебно, шта да раде финанјсијске институције, које су најнежније по питању ризика?

Данас су финансијске услуге дебело зависне од информационих система. Зато се у финансијским институцијама посебно негује пажња у односу на претње информационом систему. Ови системи имају своје слабости упркос великој порцији логике хардвера и софтвера, имају затим оперативне ризике, који потичу од коришћења информационих технологија у пословању финансијских институција.

Последице ових ризика су многобројне и утичу на: профитабилност, ликвидност и капитал финансијских институција, али и на репутацију финансијске институције и финансијског система.

 Ови ризици утичу на прекид континуитета пружања финансијских услуга, као и на смањење поверења у поједине финансијске производе и у крајњој инстанци – у финансијски систем.

Ствар је дакле озбиљна и не сме се занемарити. Стога је процедура супервизије информационих система овде спасоносни лек. Али, о томе ћемо нешто касније.

Додатни изазов који се у области информационих технологија намеће је и брзина, којом се оне развијају и мењају, односно обезбеђивање континуираног праћења трендова у овој области и процена њиховог утицаја на пословање финансијских институција...

Супервизија информационих система је препозната као неминовност и нужан аспект супервизије и подразумева проверу адекватности управљања информационим системом финансијске институције.

Озбиљне финансијске институције, попут националних централних банака , овај ризик умањују оснивањем „штабских“ посебних тела која воде овај посао безбедности система. Тако чини и Народна банка Србије. Ризик информационог система, који је у средишту пажње Центра за супервизију информационих система финансијских институција, према дефиницијама Народне банке Србије саставни је део оперативног ризика и подразумева могућност настанка негативних ефеката на финансијски резултат и капитал финансијске институције као последица неадекватног управљања информационим системом.

Успеси ове супервизије резултира тиме да је Народна банка Србије интензивирала активности на успостављању функције супервизије информационих система у финансијским институцијама, с циљем, да се, уз примену позитивних искустава, обезбеди адекватност система управљања ризицима у овој области, као и да развије начине превентивног деловања у финансијском сектору.

Ова институција сматра да су кључна два потеза у очувању мирног сна и поузданог рада. Први је - упитник о информационом систему финансијске институције припремљен ради оцене постојећег стања информационог система и процеса управљања тим системом, а други је - одлука о минималним стандардима управљања информационим системом финансијске институције.

Ово је само пример, какве нас опасности вребају данас од информационих технологија и система.

Очигледно, да је бајка о Црвенкапи и даље актуелна, како за децу, тако и за одрасле, а посебно изгледа за финансијске институције. Значи, како за баку, тако и за унуке.

Српски либерални савет - СЛС

Председник, Милорад Станојловић