КРАЉЕВСКИ ПАР НА ИЗЛОЖБИ У ЧАСТ 1700-ГОДИШЊИЦЕ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА У ЊУЈОРКУ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина присуствовали су изложби и предавању у српској Православној цркви Светог Саве у Њујорку, у организацији Генералног конзулата Републике Србије у Њујорку, и српске Православне цркве поводом обележавања  1700 - годишњице Миланског едикта.

Изложбом и предавањем “Милански едикт  313-2013, обележено је 17 векова од верске толеранције за хришћанство у Европи”. У оквиру ове прославе одржана је и изложба “Винимацијум – Римски град и легионарски камп као археолошки парк” на којој се присутнима обратио главни предавач професор др Миомир Кораћ, директор археолошког налазишта Виминацијум Србије.

Њихова краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина  били су почасни гости ове прославе на којој су срдачно дочекани од стране организатора и осталих гостију.

Милански едикт је законски акт који је ставио историјску тачку на тровековни прогон хришћана и његов значај је од медјународног значаја.

Royal Couple at Exhibition in honor of 1700 anniversary of Milan edict in New York

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine attended an exhibition and lecture in the Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New  York organized by the Consulate General of Republic of Serbia in New York and the Serbian Orthodox Cathedral for 1700th Anniversary of the Milan Edict.

Exhibition and lecture “The Edict of Milan 313-2013, marks 17 centuries of religious toleration for Christianity in Europe”.  As a  part of this celebration  there is included an exhibition “Vinimacium –Roman city and legionary camp as an archaeological park” by keynote speaker Professor Dr. Miomir Korac, Director of the Archaeological site Viminacium Serbia.

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine were guests of honour and were warmly welcomed by the organizers and other guests.

The Edict of Milan legislation put an end to the historic persecution of Christians and its significance is of great international importance.

Kraljevski  Dvor

Beograd 11040, Srbija                                   

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

ПОЧЕЛА СКУПШТИНА ДИЈАСПОРЕ И СРБА У РЕГИОНУ

 Држава Србија треба да посвети више пажње дијаспори и Србима у региону јер су они велики економски и људски потенцијал и њени амбасадори широм света који могу да допринесу да се имиџ и економија земље поправе, поручено је данас на Скупштини дијаспоре и Срба у региону.

Председник парламента Небојша Стефановић рекао је, на трећој седници Скупштине дијаспоре и Срба у региону која је одржана у Дому Народне скупштине, да дијаспора представља европску и светску Србију која се простире широм света, на свим континетима.

Последице погрешне перцепције Србије у свету осећају сви њени грађани, рекао је Стефановић и додао да мора много да се ради да би Србију и њен народ у свету гледали другим очима.

"Ви сте наши амбасадори који сведоче о култури, традицији и о духовном богатству нашег народа. Знам да се некад осећате као мост између те две културе, али неретко и да ћете пасти између две столице", рекао је Стефановић и додао да у дијаспори има више од три милиона људи, а захваљујући новцу који шаље рођацима и пријатељима, у Србији се живи боље него што говоре званичне статистике.

Међутим, додао је Стефановић, у Србији се ипак тешко живи, а да би се привукли инвеститори држава је почела процес поједностављивања бирократских процедура и одлучила да се одлучно бори против корупције и криминала који су препрека за инвеститоре.

"Промовисаћемо и младе стручњаке које нашу земљу треба да учине партнерима савременог света", рекао је Стефановић и позвао представнике дијаспоре да инвестирају у Србију када за то буду имали прилике, и то у развој пољопривреде, малих и средњих предузећа... Младе, додао је Стефановић, не треба спречавати да оду у свет, али треба их подстицати да се врате јер могу да буду замајац развоја.

"Од вас тражимо да гледате шта радимо, а не само говоримо. У последњих годину дана покренули смо реформе чији је циљ стварање модерне, уређене Србије", рекао је Стефановић који је пружио подршку укључивању представника дијаспоре у политички и парламентарни живот.

Патријарх српски Иринеј рекао је да света дужност земље Србије и СПЦ да дијаспори и Србима у региону посвете озбиљну бригу, као и да је крајње време да дијаспора има представнике у парламенту.

"Има нас на свим континентима и државама. То је наш народ и његова држава и црква морају да покажу бригу за њега", рекао је патријарх и додао да црква чини оно што може и да је увек пратила свој народ тамо где је одлазио.

Прва брига народа је, рекао је патријарх, увек била да на просторима на које дођу подигну цркве јер су знали да ће, ако буду уз цркву, сачувати оно што народ чини народом - веру, културу, традицију... Држава, додао је патријарх, треба да се постара да се оснивају школе где год има њених представника у расејању и мора се показати и много више бриге него данас према представницима дијаспоре.

Патријарх је напоменуо да је добро што се све више ескурзија организује из Аустралије, САД и Европе како Срби који не живе у матици не би заборавили ко су и коме припадају.

"Надам се да Србија неће заборавити свету дужност да брине о свом народу и да чини да се емиграција из Србије ка свету смањи. Очекујем да се Срби из дијаспоре полако враћају и да ће имати мотиве и разлоге за то", рекао је патријарх.

Др Славка Драшковић, директорка Канцеларије за дијаспору и Србе у региону позвала је делегате на конструктиван дијалог у циљу решавања проблема који су Скупштину онемогућавали да функционише у пуном капацитету. Драшковић је истакла техничко-администартивну улогу Канцеларије у функционисању Скупштине дијаспоре и Срба у региону и предложила да 2014. година буде у Србији проглашена годином дијаспоре.

Милисав Алексић предаје захтеве делегата Скупштине дијаспоре

Потпредседник Скупштине дијаспоре Милисав Алексић предао је Стефановићу захтеве представника дијаспоре у којима се, измећу осталог, тражи оснивање министарства за дијаспору, могућност електронског гласања на изборима и да имају представнике у парламенту

Извор: РТС

.

КАКО ЈЕ ЗАВРШИЛА СУПРУГА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Велику и тешку судбину преживела је Јелица Михаиловић, супруга генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

У свом веку ова жена више је туговала и стрепела него што се веселила и радовала. Три пута је остајала без крова на главом. Рађала је, али јој је друго дете с Дражом, с којим је изродила четворо, умрло у пеленама. Два светска рата однела су јој скоро све најмилије. Преживела је два логора и издржала комунистички погром. Мрцварили су јој, осрамотили и убили мужа. У комунистичким казаматима чамило јој је двоје деце.

Умрла је 1970. године као поносита старица. Тежак живот. Ако је срамота за Србију што се ни данас не зна где је Дражин гроб, ништа мања није неправда што су живљење и патња његове животне сапутнице – заборављени!

Јелица је рођена у официрској породици. Њен отац Јеврем, пешадијски пуковник, потрудио се да му четири кћери и син заврше највише школе тог доба које су постојале у Србији, а и у Немачкој. 

 (Курир, Недељник)                                                                       

Одлазећи у посету брату Боривоју који је био на војној академији, Јелица упознаје његовог најбољег пријатеља, тада младог официра Драгољуба Дражу Михаиловића. Ипак, све остаје само на погледима. Живот је хтео да се она уочи Првог светског рата уда за професора књижевности Радивоја Лазаревића, рођеног брата Даре Ћосић, мајке писца Бранимира Ћосића. Младенци су живели у Призрену, где их је затекао Велики рат.

Разарањима измучену Србију напада и тифус који јој „узима” мужа. Јелица је тада била у петом месецу трудноће. Али је из Призрена морала у бежанију, јер су бугарскеи балистичке снаге отпочеле с крвавим пиром и одмаздом над српским православним становништвом. Измучена од дугог пешачења стигла је у Крушевац, где су јој кров над главом понудиле и сву бригу о њој преузеле стара мајка и сестре Олга, Ана и Даница.

Урано пролеће 1916. године Јелица рађа здраву девојчицу Радмилу. Једина преостала мушка глава, њен брат Боривоје, с Дражом заједно пролази најтежу голготу српског народа. Боривоје гине на Церу. Сахрањен је на Глоговцу (касније су посмртни остаци пренесени у Београд), где и данас на заједничком споменику стоји прекомандован у Скопље као капетан друге класе, као наставник у тамошњој војној школи.

У Душановом граду, Јелица је родила синове Бранка (1921) и Љубивоја (1922),који је после неколико месеци умро. Ипак, прерана смрт детета није их обесхрабрила и у наредним годинама добили су Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927). Као одличног официра, војни врх 1931. године распоређује Дражу у Гарду. Пошто нису имали пуно новца, купили су малу приземну кућу у Београду, направљену од блата и прућа у Брегалничкој улици.

Од Марије Јовановић, тада 87-годишњакиње, сведока на Црвеном крсту, комшинице породице Михаиловић, сазнали смо својевремено појединости о животу Јелице Михаиловић пре, за време и после Другог светског рата.

„Јелица је била изузетна жена. Она и Дража били су врло друштвени, па је цео комшилук знао да се скупи у њиховом дворишту. Ја сам тада била девојчица и по цео дан самсе играла с Бранком, Војиславом и Горданом. Пошто је волела децу, стално нам је месила пите и кувала слатко жито”, објашњавала је ова жена.

„Нису имали ништа луксузно. У кући су биле четири просторије. У једној собици је био Дражин дрвени шифоњер, где је држао своје књиге, у другој је био шпорет на дрва, около дрвене клупе уместо столица. Нису имали ни купатила, већ у дворишту пољски клозет, а мало подаље и чесму. У прикрајку невелике авлије била је штала, у којој је Дража држао војничког коња, који му је следовао као гардијском официру.

“Од наше саговорнице, која је иначе ћерка Петра Ђорђевића, службеника Британске амбасаде пре Другог светског рата, Недељник је сазнао досад непознате детаље.

„Дража је нешто раније, крајем 1940. године, позван у команду. Сећам се, те ноћи га је испратила Јелица с децом не слутећи да га дуго, дуго неће видети. До почетка рата Дража је био на маневрима негде у Босни, а касније га је рат затекаоу Добоју одакле је, с делом команде отишао у шуму, не признајући капитулацију, да се бори против окупатора.

Јелица је током рата преживела праву голготу. Три пута је хапшена. Приликом другог хапшења 1942. године, све ствари су јој из куће однете. Ни иглу нису оставили. Кад се у јесен 1943. вратила, комшилук јој је дао нешто покућства,чак и обућу и одећу. Било је тужно гледати у каквом се стању налази жена човека који је командовао краљевом војском у отаџбини

.”На основу докумената до којих је дошао Недељник, Јелицу као и њихове комшије Ђорђевиће (за Маријиног оца се сумњало да је британски шпијун,убијен је на Бањици средином априла 1944. године) у јесен 1941. године хапси Гестапо. Мир је потрајао до пролећа 1942, кад Недићево министарство полиције тражи од Немаца да се хапсе и у логор воде породице четника.

„Не видим разлога да син и ћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај с многим породицима оних који су у шуми…”, писало је у елаборату поменутог Министарства који је упућен команданту немачких трупа у Србији генералу Бадеру. Немци одмах расписују објаву тражећи од Драже и његових официра да се предају, или ће им похапсити породице. Кад то нису хтели да учине, уследила су хапшења и одвођења у логор на Бањици. Приведени су Јелица, Бранко и Гордана. Дакле, априла 1942. похапшена је не само ужа породица, него и фамилија команданта Равногорског покрета, који је одбио да се преда немачком окупатору.

Поред жене и деце, стрина и њихове деце, ухапшени су и Дражина сестра Видосава, зет Драгоје и сестричина Даница. Чим су похапшении одведени у логор Бањица, Јелица је с ћерком Горданом, Дражином сестром Видосавом и сестричном Даницом, одведена у женску собу 35 на другом спрату логора, у којој је било 50 српских заточеница, међу којима највише скојевки, али и жена,ћерки и сестара четничких официра. Ту су биле, на пример, жена и ћерка Николе Калабића. У истој соби била је заточена и Србијанка Букумировић, одакле је одведена на стрељање.

После Другог светског рата, ова предратна комунисткиња проглашена је за народног хероја. Гестапоу је било свеједно да ли су заточенице биле из четничких или партизанских породица, јер су им и једни и други били противници, па су и преко њихових породица хтели с њима да се разрачунају.

Јелица је с ћерком и Дражином сестром и сестричином после месец дана пребачена у такозвану „талачку” собу, где су биле заточене жене високих четничких официра и партизана, свих који су се борили против окупатора.

Чим су довођене у логор, узимани су им отисци прстију и прављена основна биографија. С том документацијом затворенице и затвореници боравили су у логору. Оне за које документација није прављена, одмах су стрељане. Заточени су послужили за уцену, како би се њихови мужеви, очеви, браћа и остали најближи сродници, под претњом да ће им ликвидирати породице – предали!

Под назнаком „Таоци” Одељења специјалне полиције Управе града Београда,под бројем ИИ и редним 1. заведена је супруга Драже Михаиловића – Јелица, за коју се овде наводи да је рођена 27. августа 1895. године у Београду, од оца Јеврема Бранковића и мајке Љубице рођене Крецловић, да је основну школу и гимназију завршила у Београду, студирала права, али није дипломирала. Да поред српског говори и немачки језик. У документацији наилазимо и на пет отисака прстију Јелице Михаиловић, што је била стандардна процедура приликом довођења у злогласни логор Бањица. Пише и да је имала надимак Лена.

Иста спроводница направљена је и за Јеличину и Дражину ћерку Гордану, која је датирана под бројем 30. У њој се, поред општих података, као и за мајку, наводида је рођена 12. фебруара 1926. године и да је завршила шести разред гимназије. На наредној страни, где је такође дала отиске прстију, својеручно је написала: Ја сам ученица шестог разреда гимназије. А на следећој је њен лични опис: мала, смеђа, уста правилна, зуби здрави, особених знакова нема…

Одељење специјалне полиције УГБ на страни 33 истог документа региструје и основне податке о Јеличином и Дражином сину Бранку, за којег се наводи да је рођен у Скопљу 22. априла 1921. године, да је завршио Виши течајни испит и велику матуру, адреса као за мајку и сестру Брегалничка 24, Београд, с тим што се за Бранка у „Пропратници” дословно каже да је син „Драже Михаиловића, ухапшен као талац одметнутог официра”.

За разлику од мајке и сестре, Бранко није одведен у „талачку” собу, већ се једно време налазио на другом спрату логора Бањица, повремено пребациван од собе 66 до 68, где је био заточен и један број оних који нису дочекали слободу. У тим собама, где није било кревета већ некаквих „пустекија”, налазило се и по 120 затвореника. Њима је дозвољавано да у цик зоре буду изведени до купатила, потом добију храну на ходнику, мало прошетају, па опет натраг до првог мрака. Било какве физиолошке потребе током дана нису дозвољаване ниједном заточенику изван собе у којој су се налазили, што јасно сведочи какав је ово био казамат, пише Недељник.

Трагајући за документима о судбини Јелице Михаиловић, Недељник је дошао до сазнања да је она из логора Бањица пуштена нешто пре своје деце, али не на слободу,него је пребачена у полицијски притвор, где је била до 18. новембра 1943. године.

Бранко и Гордана су логор Бањица напустили 24. октобра, али их мајка није пронашла кући, пошто је и она након двадесетак дана изашла на слободу. Јелица је ово, како стоји у Записнику полицијског агента Бориса В. Ристовског, који је штамбиљем оверио шеф Одсека треће полицијске управе 5. фебруара 1944, одмах пријавила надлежним властима у Београду.У јесен исте године у Београд долази немачки генерал Херман Нојбахар за главнокомандујућег дипломату за Балкан, који је познат по томе што је, увидевши да Немци почињу да губе рат на источном фронту, укинуо до тада сурову одмазду „сто за једнога”! Недићу и Љотићу саопштава да није добро да се чини ни одмазда над децом оних који су у шуми, па и Дражина деца бивају пуштена из логора.

Бранко и Гордана тајно се пребацују на Равну гору. Гордану су у селу Субјел чували четници,а Бранко је у пролеће 1944. године завршио Другу класу Равногорске академије уселу Браићи. Добија чин потпоручника и бива распоређен у Косјерићку бригаду. Касније  су обоје пали у руке партизанима…

Пораз нациста Јелици не доноси слободу. Мужа јој хапсе. О Дражи говоре као о крволочној звери. Монтирано суђење траје, мржња ври. Стрељају Драгољуба Михаиловића,а да његова жена не сме ни да пита где је…Последњи пут Јелица је свог мужа видела у импровизованој судници војног суда на Топчидеру, неколико дана пре него што је суд изрекао смртну пресуду командантуЈугословенске војске у отаџбини. Дозвољено јој је да дође у судницу у којој није било суђења и која је одзвањала од повика „издаја”, „на смрт”… Ту се опростила од мужа.

С том раном живела је до 1970. године.Неколико месеци после погубљења Драже Михаиловића, код његове супруге Јелице дошао је официр ОЗНЕ и рекао јој:„Другарице Јелице, ти ниси крива за оно што је радио твој муж. Уосталом, твоје двоје деце било је у партизанима. Дошао сам да се нагодимо.”„Како?”, запитала је Јелица.„Да се Ви, јавно, преко новина одрекнете Драже и осудите све његове злочине. Заузврат, држава је спремна да вам за све то добро награди, обезбеди вам добру егзистенцију до краја живота!”„Ма, каква осуда”, узвратила је Јелица.

„Мој Дража је био у праву. Он није никакав злочинац, већ је извршен највећи злочин над њим”, остало је забележено у аналима службе.Недуго после овога Јелица је изгубила и посао.Ипак, живот и првенствено деца нису јој дали времена ни да пати. Успела је да се запосли у банци код Ђерма, где је радила три године, а по образовању је била учитељица. Међутим, кад су јој Бранко и Гордана 1948. године спроведени на Голи оток и Свети Гргур, добила је отказ. Остала је сама, пише Недељник.

Због тешке немаштине Јелица је продала кућу Тихомиру Арсићу, Дражином земљаку и далеком рођаку. Неколико година живела је у станчићу у Мајке Јевросиме, а почетком педесетих купила је други код подвожњака у Цвијићевој улици (данас се ту налази хотел Зира).

Наредних двадесет година живела је потпуно повучена од света. Није имала државну пензију, па су је њене три сестре помагале. И деца су је помагала, али ипак,рат је оставио велики ожиљак на њиховим животима.

Под крошњом старог кестена, мали, некад бели, а од времена посивели споменикна једном београдском гробљу, ретки је доказ о постојању Јелице Михаиловић. Ту је,коначно, нашла мир. На гранитној плочи, коју није заобишао зуб времена, само крст  и имена: Јелица, Бранко и Зоран Михаиловић, унук ђенерала Драже. На полеђини Јеврем, Боривоје и Љубица Бранковић. Јеличини родитељи и брат који је у младости био најбољи пријатељ Драгољуба Михаиловића.

За споменик мало ко зна, обилазе га најближи и, какоје увучен поред једног путељка, ретко ко га и запази.Ово је породична гробница Михаиловића, а и Бранковића. Можда се једног дана и Дражине кости достојно положе поред његове Јелице.

Извор: СРБИН.ИНФО

СТЕФАН СИМИЋ : ЈА ВЕРУЈЕМ У БОЉУ БУДУЧЋНОСТ ДЕЦЕ МЛАДИХ И ПОРОДИЦА...

Обраћам се свима који у себи имају веру, љубав и наду у боље сутра...

Бар једном недељно ми се преко интернета јави по један млад момак, или девојка, и убеђују ме како је све пропало, како су људи зли, како је бесмислено борити се и како нас, у сваком случају, очекује катаклизма. Још ми замерају што сам оптимиста, смета им што верујем у људе и што се заносим писањем.

Они не схватају да тиме, у ствари, говоре о себи и о свему ономе за шта су ускраћени. Бесмисленост борбе ми саопштавају тако тријумфално као да су открили нови континент. Не схватају да су они, у ствари, жртве поретка који је убио у њима веру у будућност, веру људе и у било шта што може да их покрене на било какав друштвени ангажман.

> 

Нису они нихилисти, они су се уклопили у нихилистички систем вредности. Нису они мртви, они су пристали на начин живота који их умртвљује и уништава у њима људско! Упутим их на писце које треба да читају, упутим их на психологију, филозофију, неки филм или на било шта што им омогућава искорак из постојеће мочваре и отвара простор да дубље сагледају ствари. Ма какви. Правдају се како они немају времена за то, кажу да ионако све то знају, наводно су читали али су схватили да су све то празне приче и шта ти ја знам.

> 

Не кривим их, само ми их је жао јер нису свесни чега су све ускраћени. Они по једној уској обали мере сва мора света. Они по својој улици мере све булеваре на кугли земаљској. Верују да су своји, да говоре оно што мисле, не слутећи да систем говори из њих и све оно чиме су окружени. Уместо да продубљују себе на 1001 начин, они се ограђују од свега у страху да их нешто не доведе у питање и укаже им на њихово реално стање? Нису свесни шта све пропуштају, чега су све ускраћени, не знају да су фејсбук, видео игрице, стадиони, масовне пијанке само замена за оно истинско. Све време беже од себе, боје се дубљих разговора јер их то обавезује, позива на личну одговорност и буди у њима сумњу.

> 

Нема отварања. Нема лета ка новом. Нема еротског и поетског. Нема потребе за дубљим контактом, радом на себи, промишљањем јер их све то обавезује и отвара могућност да на површину исплива све оно што је годинама у њима потискивано. Сами за себе кажу да су оригинални, док, у ствари, раде оно што сви раде и причају оно што сви причају… Они мисле да су цоол и стално ми говоре како би и мени било најпаметније да искулирам. А не схватају да бити цоол значи затворити се у свом свету и бити хладан према свему. Бити цоол значи бити ограђен од свега онога што провоцира људско у човеку. Бити цоол значи бити саможива свиња која несвесно игра у ритму нехуманог времена, убеђена у своју величину и слободу без елементарног саосећања за друге. Они, наравно, не верују мени али зато верују Карлеуши, Милану Тароту, рекламама, политичарима, свима онима који гледају да их навуку и искористе за своје потребе. Њима смета оно што радим али им зато не сметају дилери дроге, криминалци, масовни идиотизам, забављачи народних маса.

> 

Они се обрачунавају са мном уместо са несрећом у себи. Навикнути на скрипте, на решења А, Б и Ц, на коначне одговоре – уопште не могу да појме било шта друго до чега се долази дубљим промишљањем. У њиховом свету све је задато, као у видео игрици, као на ТВ-у, они мисле да стварају док се, у ствари, само врте у круг. Не схватају да ти добро желе они који ти указују на проблем а не они који те убеђују да си ти, у ствари, срећан и то под условом да купиш ово или урадиш оно… Још ми саветују да се спустим за земљу и будем реалан? Питам се само који су њихови критеријуми реалности? Да паднем у бедак, испијам лекове за смирење, причам оно што сви причају и радим оно што сви раде, да будем безосећајни створ који чува све у себи и крије се од других? Вероватно мисле на такву реалност? На просек, на осредњост, на лажне осмехе? Да причам како је све пропало, лелујам около и исмејавам свачији труд? Или да се борим, постављам дубља питања, дајем одговоре, трагам за људима и дајем допринос општем?

> 

Нисам ја идеалиста, њима смета што нисам изгубио веру у људе, што стварам, што сам отворен и што се борим на свој начин. Треба да носим тај занос или да се утопим у све болеснији свет у коме је све мање места за људско? Али на кога да се угледају? Чији пример да следе? На трећеразредне певаљке и манекенке? Удараче лоптица? Продаваче магле? Где, осим евентуално у школи и породици, могу да се појаве као људи? Можда у кладионицама, играоницама, дискотекама, стадионима?! Како да не. То нису простори где могу да оплемене своја бића, приближе се другим људима као људи, развију људско у себи, то су простори који их прикивају за постојећи свет неправде, неслободе, деструкције, безумља. Тамо несвесно испијају дух времена у разноразним облицима ни не слутећи колико их све то сакати и вуче на стрампутицу. Како човек може да развије хумано у себи ако нема свест о хуманом? Амбијент ствара човека а све је мање таквих амбијената… Уместо да виде инспирацију у ономе што радим, мотивацију, за њих је то претња. Уместо позив на разговор, њима је то позив на обрачун. Уместо пружена рука, стиснута песница. Уместо слободе, њима је то затвор. Уместо да стварају, они забрањују другоме да ствара. Виде све супротно од онога што, у ствари, јесте само зато што их то провоцира, превазилази и обавезује!

> 

Немам ја предрасуде већ имам своје мишљење. Предрасуда је када одбациш нешто у старту а мишљење када се бавиш тиме, превазиђеш га и тежиш новом, дубљем, квалитетнијем. Зашто морам све да прихватим и свему да се клањам? Ко, онда, у ствари, има предрасуде? Да ли онај ко се прилагођава постојећем, скривајући се иза самозване слободе и оригиналности или онај ко тежи новим облицима, отвара просторе и пружа руке свима? Они који по природи ствари треба да имају највише енергије и воље, у цвету младости, постају најмлитавији, без воље, оптимизма, скривени у својим собама иза компјутерских екрана, интернет профила. Они који треба да верују у будућност, убијају сваку наду. Они који треба да се боре за хумано, обрачунавају се са свим оним што их доводи у питање. Они који треба да носе ватру слободе, они гасе сваку могућност промене! Они који треба да лете, секу људима крила и настоје да обезвреде свачији труд! Не схватају да свако од њих то може да развије, и много дубље, и много шире, под условом да се посвети томе и обрачуна са вредностима света који им управо то онемогућују?

>Шта има лепше од стварања? Образовања? Рада на себи, разговора са људима и развоја међуљудских односа? Шта има лепше од борбе за људско, друштвеног ангажмана и настојања да се учини нешто за добробит свих?

> 

Ма какви, проглашаваш унапред катастрофу свега постојећег и тиме се свесно ограђујеш од било какве одговорности. Унапред су ти сви криви за све а ти си, ето, као јединка немоћан и не можеш ништа да урадиш… Човек је јединка ако нема свест о себи као друштвеном бићу, члану заједнице, народа, света. Како су се људи борили против Хитлера и нацизма? Како је било у робовласништву? Средњем веку? Жене које су хтеле да се описмене спаљиване су на ломачи и проглашаване вештицама? Не, за њих је историја почела њиховим рођењем, ништа није било пре њих и ништа неће бити после. По принципу – после мене потоп…

> 

Не обрачунавају се они са мном већ са потиснутом људскошћу у себи која их провоцира и нагони да се покрену и учини нешто за свет у коме живе. Они дубоко у себи знају да није бескорисно оно што радим, него се они осећају бескорисно и зато свим силама покушавају да припишу то и другима… У крајњем, није бесмислено борити се, него је њихов живот бесмислен зато што су искључени из свих оних токова кроз које би могли да се потврде као личности? Није бесмислена борба, бесмислени су њихови животи.

> 

Није бесмислено жртвовање за више циљеве и жеља да нешто промениш, бесмислен је начин живота који воде и који обесмишљава све друго! Уместо да се боре против узрока несреће они их величају. Не треба их осуђивати, треба их схватити, омогућити им да схвате време у коме живимо и тек ће на основу тога моћи истински да изграђују себе! У противном ће се утопити у мочвару која једе све пред собом ни не слутећи да постоје блиставо чисти планински извори и језера…

Стефан Симић у посети Основној Школи у Параћину.

                                                 

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР II И ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА ПОЧАСНИ ГОСТ НА ДОБРОТВОРНОМ ПРИЈЕМУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЛАЈФЛАЈН У ЧИКАГУ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

 Организација Лајфлајн Чикаго и Српски музеј Светог Саве у Чикагу били су домаћини пријема и вечере у част Њихових Краљевских Височанстава Престолонаследника Александра II и Принцезе Катарине, у суботу, 29. јуна, приликом њихове посете САД. У пратњи Њихових Краљевских Височанстава био је њихов унук Мајкл Гарфинкел.   Краљевски пар стигао је у пратњи свог унука Мајкла Гарфинкела у Српски музеј Светог Саве, у авенији Вест Бери у Чикагу, где их је дочекао велики број поштовалаца. Музеј је свечано обележио прву званичну посету Принца и Принцезе, који су отворили Краљевску собу. Међу експонатима збирке налази се и поморска униформа Краља Петра II, коју је великодушно, као позајмицу, даровао његов син. Униформа је изложена поред историјске фотографије Краља који ју је носио.

Госте су дочекали председница хуманитарне организације Лајфлајн из Чикага, Кети Фанслоу, и управник Музеја др Живојин Павловић. Догађају је присуствовало више званичника, укључујући српског генералног конзула Деска Никитовића, генералног конзула Босне и Херцеговине Брану Пећанца и генералног конзула Грчке Иоану Ефтимијаду. Просторије су биле испуњене члановима управних одбора Музеја, организације Лафлајн Чикаго, Америчке асоцијације лекара, као и другим истакнутим званицама. На другом спрату Музеја налази се изложбени простор. У Краљевској соби изложене су фотографије и предмети повезани са династијом Карађорђевић, Хиландарска соба испуњена је верским експонатима, а у Теслиној соби налази се неколико експоната научне природе. У четвртој соби изложене су меморабилије чувених српских спортиста. Пре вечере, Краљевски пар је стрпљиво позирао фоторепортерима и фотографисао се са гостима. Током вечере, гостима су се кратко обратили председници двеју организација домаћина, који су затим најавили генералног конзула Никитовића. Он је говорио о снази јединства Срба у дијаспори, што је у свом обраћању снажно подржао и Њ.К.В. Престолонаследник Алексдандар II. Њ.К.В. Принцеза Катарина се у свом обраћању прво захвалила супругу зато што јој је омогућио да живи у Србији: „Ја сам почаствована што сам у Србији, са супругом, међу нашим народом. Увек ћу чинити све што је у мојој моћи да свима живот учиним бољим“, додала је она. Њено Краљевско Височанство основала је хуманитарну организацију Лајфлајн 1993. године, у оквиру својих међународних напора да хитно одговори на разарања која су настала у југословенским сукобима. Мисија организације Лајфлајн јесте да помогне свима којима је помоћ потребна, без обзира на верско или етничко порекло. Принцеза је свој говор одржала са достојанством и поштовањем, истакнувши да њена визија од пре 20 година остаје иста и данас:  „Кроз наш хуманитарни рад, сворићемо позитивне промене у животима људи. Бићемо доживотни партнери у промовисању здравља, благостања и стабилности“. Принцеза је затим одала признање за непроцењиву помоћ коју пружа канцеларија Лафлајна у Чикагу, захваливши председници Фанслоу и њеном управном одбору.

„Ви сте остварили огроман утицај. Хвала вам што сте толиком броју људи пружили оно што им је највише потребно – наду.“ Њ.К.В. Престолонаследник Александар II нагласио је у свом обраћању да је пизив да посете Дворски комплекс отворен за све: „Дођите у отаџбину. Дођите да нас посетите. Увек сте добродошли“. Најављено је да ће овог лета два одвојена наступа у Карнеги холу у Њујорку бити организована у корист Лафлајна. Један је наступ прослављене оперске диве Јадранке Јовановић, која је и раније свој таленат стављала на располагање хуманитарној организацији Лафлајн. Други је јулски наступ Момчила Николића, чувеног тамбураша, који је имао наступ и на пријему у Музеју. На крају вечери, гостима је подељен ДВД са снимком државне сахране Њихових Величанстава Краља Петра II, Крајице Александре, Краљице Марије и Њ.К.В. Принца Андреја у Краљевском маузолеју у цркви Св. Ђорђа на Опленцу, 26. маја 2013. године.

Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine guests of honour at Lifeline Chicago event

Lifeline Humanitarian Organization  and Serbian American Museum St. Sava joined together in hosting a reception and dinner honouring Their Royal Highnesses Crown Prince Aleksandar and Crown Princess Katherine of Serbia on Saturday, June 29, during their recent American visit. Their Royal Highnesses were accompanied by their grandson Micheal Garfinkel. The Royal Couple arrived accompanied by their grandson Micheal Garfinkel at the Serbian American Museum St. Sava, 448 West Barry Avenue in Chicago, to an eagerly awaiting capacity crowd. The celebration marked the first official visit by the Prince and Princess to open the Royal Room at the Museum. Among the artifacts in the collection is the naval uniform of King Peter II, generously donated on loan by his son. It stands on display next to an historic picture of the King in the identical uniform. Guests were welcomed by the President of Lifeline Humanitarian Organization’s Chicago Office, Kathy Fanslow, and by Museum President Dr. Zivojin Pavlovic.

Several dignitaries were on hand for the evening including Serbian Consul General Desko Nikitovic, the Consul General of Bosnia and Herzegovina Brane B. Pecanac, and the Consul General of Greece Ioanna Efthymiadou. The room was filled with Board Members of the Museum, the Lifeline Chicago Office, and the Lifeline American Medical Association, as well as several distinguished invited guests.

The second floor of the Museum is the exhibit area. The Royal Room includes pictures and items relating to the Karageorgevitch Dynasty, the Hilandar Room is filled with religious displays, and the Tesla Room has several exhibits of a scientific nature. The fourth room displays memorabilia of famous Serbian athletes of international renown. Before the dinner, the Royal Couple patiently posed for pictures with each of the guests taken by volunteer photographer Dorothy Paunovich. Her husband Mike Paunovich recorded the evening’s festivities on video. Brief remarks were given at dinner by the presidents of the two host organizations who then introduced Consul General Nikitovic. He spoke of the strength in unity of all Diaspora Serbs, comments that were echoed strongly by HRH Prince Aleksandar in his remarks. His Highness then asked Princess Katherine, Patron of Lifeline Humanitarian Organization,  to address the guests. Her Royal Highness began by saying how she is grateful to her husband every day for giving her the opportunity to be in Serbia. “I am so honoured to be there in Serbia, with my husband, with our people. I will always do everything possible to make life better for everyone there,” she added. Her Royal Highness founded the Lifeline Humanitarian Organization in 1993 as an international effort and urgent response to the devastation resulting from the Yugoslav conflict. Lifeline Humanitarian Organization mission was to offer assistance to everyone in need regardless of religion or ethnic origin.  The Crown Princess delivered her speech with dignity and respect and stated her vision 20 years ago, and it remains the same today: “We will make a positive difference in peoples’ lives through our humanitarian work. We will be the lifetime partners of the people of in promoting health, wellness, and stability.” The Princess further acknowledged the immeasurable help of the Chicago office by thanking President Fanslow and her Board. “You have made such an impact. Thank you for giving so many people the one thing they need the most – hope.” In concluding his remarks for the evening, HRH Crown Prince Alexander emphasized this open invitation for everyone to visit the Royal Compound. “Come home. Come see us. You are always welcome.” It was announced that two separate performances this summer at Carnegie Hall in New York City will be setting aside profits to benefit Lifeline. One is the celebrated opera Diva Jadranka Jovanovic, who has donated her time and talent in the past to benefit Lifeline Humanitarian Organization. The other is a July performance by Momcilo Nikolic, renowned tamburitza artist, who was on hand to entertain at the Museum event.  At the end of the evening, guests were given a DVD of the State Reburial of Their Majesties King Peter II, Queen Alexandra, Queen Maria and HRH Prince Andrej which took place at the Royal Mausoleum in the St. George Church in Oplenac on May 26, 2013

Kraljevski  Dvor

Beograd 11040, Srbija                                   

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

ЗБОГ ЧЕГА ЗАГРЕБАЧКОМ " ЈУТАРЊЕМ ЛИСТУ " СМЕТА СЕРИЈА РТС-а, " РАВНА ГОРА " А КОЈА ЈОШ НИЈЕ НИ СНИМЊЕНА

РАТКО ДМИТРОВИЋ: Због чега загребачком “Јутарњем листу” смета серија РТС-а, “Равна гора, а која још није ни снимљена?

Изненада, крајње непрофесионално, дилетантски, супротно основним принципима критике и стручне расправе, најутицајнији хрватски дневни лист напао је једну серију „Радио-Телевизије Србије“ и поред тога што иста још није снимљена до краја, нити је ико у Хрватској прочитао сценарио.

Ништа се ту неће мењати док год је историчара и повјесничара, да не кажем Срба и Хрвата. Пошто су присвојили изворно српски антифашистички устанак и борбу, вођену у Другом светском рату на просторима данашње Хрватске, повјесничари, публицисти и новинари те новостворене државе, чија је специјалност историја, загазили су преко Дрине да у Србији оспоре антифашизам, посебно двојни антифашизам Срба, забележен у партизанском и четничком покрету. Стара југословенска комунистичка школа, изведена из формуле о једнакости и братству народа, моделирајући и прекрајајући историју, поставила је још 1945. године формулу чије је одложено дејство резултирало овим што данас имамо; да наследница некада најгрозније фашистичке творевине у Европи, Независне Државе Хрватске, дакле данашња Хрватска, држи предавање Србији и Србима о антифашизму, узимајући себи за право да одређује ко је био, а ко није био антифашиста.

ПАРТИЗАНИ И ЧЕТНИЦИ

Да најпре рашчистимо личне пројекције и могући субјективни утицај аутора овог текста на чињенице; потичем из партизанске породице, из краја где су првог четника видели двадесетак година после рата, у Булајићевом филму „Козара“. Без обзира на ово држим да је партизански покрет – частан у почетној основи, на идејном, људском, етичком плану – произвео страшне последице по Србе као народ и Србију као земљу. Симпатије за четнике не гајим; не подносим слабу организацију, неодлучне људе, губитнике још мање.

Држава коју су створили партизани, комунисти, антифашисти, починила је запањујуће злочине над српском интелигенцијом, средњом класом која је једини гарант дугорочног просперитета и напретка једног народа. АВНОЈ, уређење Титове Југославије, Србија са две аутономне покрајине, Закон из 1945. године о забрани повратка Срба и Црногораца на Косово и Метохију, Устав из 1974. године и на крају потпуно уставно негирање Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, што је довело до грађанског рата 1991. године; све је то учинак партизана, њиховог покрета и њихове победе.

Четници су изгубили грађански рат. Први су почели устанак против Немаца, први су у поробљеној Европи ослободили један град (Лозница) од Хитлерове солдатеске, први имали организоване антифашистичке јединице у Србији. Да, рећи ће противници, то је неспорно, али четници су сарађивали са Немцима. У неким ситуацијама јесу, али четници нису били фашисти. Четници су чинили злочине над партизанским породицама, над својим противницима, наставиће заговорници тезе да је покрет ђенерала Драже био квислиншки, фашистички. Тачно, чинили су злочине, али то није доказ да су били фашисти.

Партизани су 1945. године побили више својих идеолошких противника, Срба, него четници својих противника за све време Другог светског рата, па нико за партизане не каже да су фашисти. Постоји још једна разлика у „корист“ партизана; четници су клали, нису се бријали и одавали су утисак распуштених герилаца. Партизани су убијали куршумом, нису носили браде и имали су гвоздену дисциплину. Још нешто, партизани су са Немцима сарађивали готово у истој мери као и четници. То одавно није тајна. Постоје документи, сведочења, мемоарска грађа.

РЕАГОВАЊЕ НА ПРВУ ЛОПТУ

Чему ова подсећања. Због Хрвата. Због „Равне Горе“ серије у настајању иза које у ауторском и продуцентском смислу стоји породична фирма Радоша Бајића и „Радио-Телевизија Србије“. Загребачки „Јутарњи лист“, дневник близак Милановићевој Социјалдемократској партији, жестоко се ових дана окомио на РТС због, речено је, покушаја рехабилитације „фашистичког четничког покрета“. Смета им што РТС приводи крају серију под споменутим насловом, а како се зна да је у Хрватској неколико појмова (Дража, Равна гора, брадоње, кокарде) прва асоцијација за четништво и ту се могу тражити објашњења реакције на прву лопту, мада ова прича има дубље корене.

Директор РТС-а Александар Тијанић покушао је да се одбрани, али та се одбрана чула само у Србији, „Јутарњи лист“ је одбио да објави „српски просвјед“. Суштина хрватског напада своди се на приговор да Србија, у време кад је Европа посматра микроскопски, отворено рехабилитује један фашистички покрет (четнике), док центар Тијанићеве одбране налазимо у приговору браћи из Загреба да оцењују серију која још није снимљена, на страну сценарио који у Загребу нико није ни видео, читање да не спомињемо.

Шта Хрвате брига, рећи ће чак и боље упућени, за српске серијске програме, Јавни сервис и сликање историје на српској филмској траци. Питање делује логично, али само на првој линији посматрања. Уђе ли се у тематику тамо чекају поставке са почетка овог текста, чека хрватска фрустрираност српском историјом, хрватско осећање мање вредности због два погрешна избора у два светска рата и два српска правилна избора у иста та два рата.

КОЛИКО ЗРНА БИБЕРА…

На тлу Хрватске, поновићу, деловао је у Другом светском рату снажан антифашистички, партизански покрет, у њему јесте било Хрвата, али само колико и зрна бибера у телећој чорби; тај покрет био је српски, хрватски историчари су тога свесни, политичари још и више и зато су деценијама радили, успевши на крају да оно мало хрватског елемента у том устанку развуку као гумирано платно, прекривши заувек српску слику. Већ неколико година Хрватска на одређене датуме слави партизански устанак без спомињања Срба. Иво Јосиповић је недавно изговорио једну од највећих лажи на ову тему икада изговорених у Европи; казао је да је хрватски народ у Другом светском рату, сразмерно гледано, имао најмасовнији антифашистички покрет у Европи. Нико није реаговао. Створена је таква клима да нико не реагује. Данас је у Хрватској спомињање Срба у контексту антифашистичког покрета равно националној увреди.

Тај посао хрватска историографија и политика привели су крају и ставили одозго бетонску плочу. Сад ваља кренути на Србију и одузети јој антифашизам. Није случајно ни појављивање текстова у Хрватској где се, замислите ово, устанак у Србији повезује са директним ангажманом хрватских комуниста, са доласком Тита у Београд. Као, тог устанка не би ни било да није било Броза. Нико се при том не пита како то Броз 1941. године није отишао у родно Хрватско Загорје, у Чаковец, Вараждин, Забок, Кумровац… да тамо дигне устанак, већ је дошао у Србију, а своје најближе сараднике – Шибла, Хољевца, Хебранга… – послао на Банију, Кордун, Лику, у Славонију, у чисто српске крајеве да тамо дижу и додатно буне народ, већ побуњен због усташких прогона и злочина.

Титова идеологија, програм Комунистичке партије Југославије, изједначио је 1945. године усташтво и четништво, и та легура у Хрватској никада неће бити рашчлањена.То је једна од највећих подвала српском народу. Ова поставка има ватрене, фанатичне, заговорнике и у Београду. Малобројни су, али гласни, добро повезани и солидарни. Њима злочини четника у Србији и геноцид над Србима у НДХ имају једнаку тежину, тачније, Јадовно, Јасеновац и остала стратишта никада и не спомињу. Дражу Михаиловића сматрају већим злочинцем од Павелића, с тим да их овај други, са све усташама, и не интересује, „о њима и њиховој идеологији требало би да разговарају у Хрватској“, кажу.

Да ли су Хрвати, можда, у овој причи реаговали инстиктивно, подсвесно? Као Срби 1990. године кад су видели на сцени обнову усташке државе. Има ли, хоћу рећи, места за било какво разумевање хрватске осетљивости на четнике? Шта о томе каже историја, документи, сукоби на тлу НДХ за време Другог светског рата?

Четнички покрет у Хрватској имао је дубљег трага само на простору Далмације и делимично Лике, али та подручја су веома брзо дошла у италијанску окупациону зону тако да директних судара четничких и хрватских усташко/домобранских снага није ни било. Забележени су спорадични сукоби, почињени су и неки злочини над хрватским цивилима, али се никако не може говорити о четничком терору над Хрватима за време Другог светског рата. Та прича је измишљена у новије време, уочи грађанског сукоба 1991. године, али се и ту све своди на динарске четнике и војводу Момчила Ђујића. Сувише мало за глобалну причу, али „Јутарњем листу“, да не кажем Хрватима, и то је довољно. Знамо због чега. У ствари, знамо се врло добро.

Извор Интернет новине Сербске

Њ.К.В. ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА ОДРЖАЛА САСТАНАК СА АМЕРИЧКИМ И КАНАДСКИМ МЕДИЦИНСКИМ ОДБОРИМА СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ У ЧИКАГУ, САД

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина одржала састанак Српско-америчког и Српско-канадског медицинског одбора у Чикагу, САД. Направљен је план рада за 2014. Поред тога разговор је био концентрисан и на развој нових пројеката који укључују наставак сарадње и подршке медицинским институцијама широм Србије укључујући и образовање лекара из Србије у Сједињеним Америчким Државама и Канади.

Поред Њеног Краљевског Височанства, састанку су присуствовали:

Др Драгана Чупић, МД, Копредседавајућа Српско – америчког медицинског одбора

Др Горан Поповић, МСцХ,ДСцН,ПхД,МД(А), Клинички професор и програм менаџер, Континуирана едукација из здравствених наука за периоперативни и програм за паранестезију, Мохавк/Мекмастер Универзитет, Директор ГПА здравственог консалтинга, Хамилтон, Канада и Предесдавајући Српско-канадског медицинског одбора

Др Душица Бабовић Вуксановић, МД, ММедСц, Професор медицинске генетике – Медицински факултет, Мејо клиника, Консултант – Одељење медицинске генетике, Мејо Клиника, Рочестер, Минесота, САД

Др Ана Станковић, МД ФАЦП ФАСН  Заменик шефа кабинета, Медицински директор нефрологије и перитонеалне дијализе, Паркленд медицински центар, Бостон, Масачусетс, САД

Др Љуба Стојиљковић, МД, ПхД, Ванредни професор Анестезиологије, Одељење за анестезиологију, Центар за медицинско образовање, Симулациона технологија и тродимензионално учење, Нортвестерн универзитет, Феинберг медицински факултет, Чикаго, Илиноис, САД

Др Мира Иронс, МД, Ванредни професор педијатрије, Харвард медицински факултет, Одељење генетике дечје болнице, Бостон; Асистент професор Харвард медицинског факултета, Бостон, САД

Др Нада Милосављевић, МД, ЈД, АБПН, АБИХМ, Директор, Интегративни здравствени програм, Масачусетс, САД; Општа болница, Инструктор, Харвард медицински факултет, Бостон, Масачусетс, САД

Др Оливера Пековић, МД, Физикална медицина и рехабилитација, Монтефиоре медицински центар, Алберт Ајнштајн медицински колеџ, Бронкс, Њујорк, САД

Др Ервин Коцјанчић, МД, Уролог, Медицински центар Универзитета у Илиноису, САД

Др Живојин Павловић, МД, Директор радиологије у Сацред харт болници, САД

Др Снежана Милановић, МД, МСц, Инстуктор психијатрије, Харвард медицински факултет, Масачусетс Општа болница, Консултант МГХ центар за ментално здравље жена, САД

Следећи састанак Српско-америчког и Српско-канадског медицинског одбора ће се оржати за три недеље.

Crown Princess Katherine held a meeting with the Serbian Diaspora American and Canadian Medical Board in Chicago, USA

HRH Crown Princess Katherine held a meeting of the Serbian American and Canadian Medical Boards in Chicago, USA. An action plan for 2014 was made. Discussions also cantered around developing new projects that include continuous cooperation and support for medical institutions throughout Serbia including medical education for Serbian doctors in the United States, Canada and elsewhere.

Besides Her Royal Highness, the meeting included:

Dragana Čupić, MD, Co—chair of the Serbian American Medical Board

Goran Popović, MScH,DScN,PhD,MD(A), Clinical Professor and Program Manager, Health Science CE Periop & Paraesthesia Programs, Mohawk/McMaster University, Periop Ed-SJHH, Hamilton, Director GPA Health Consulting, Hamilton, Canada and Chair of the Serbian - Canadian Medical Board. Canada

Dušica Babović Vuksanović, MD, MMedSc, Professor of Medical Genetics - College of Medicine, Mayo Clinic, Consultant - Department of Medical Genetics, Mayo Clinic, Rochester, Minnesota, USA

Ana Stanković, MD FACP FASN  Vice Chief of Staff, Medical Director Nephrology and Peritoneal Dialysis, Parkland Medical Center, Boston, Massachusetts USA

Ljuba Stojiljković, MD, PhD, Associate Professor of Anaesthesiology, Department of Anaesthesiology, Centre for Education in Medicine, Simulation Technology and Immersive Learning, North-western University, Feinberg School of Medicine, Chicago, Illinois, USA

Mira Irons, MD, Associate Professor of Paediatrics, Harvard Medical School; Associate Chief, Division of Genetics Children’s Hospital, Boston; Assistant Professor Harvard Medical School, Boston, USA

Nada Milosavljević, MD, JD, ABPN, ABIHM, Director, Integrative Health Program, Massachusetts, USA

General Hospital, Instructor, Harvard Medical School, Boston, Massachusetts, USA

Olivera Peković, MD, Physical Medicine and Rehabilitation, Montefiore Medical Centre, Albert Einstein College of Medicine, Bronx, New York, USA

Ervin Kocjančić, MD, Urologist at the University of Illinois Medical Centre, USA

Živojin Pavlović, MD, Director of Radiology at the Sacred Heart Hospital, USA

Snežana Milanović, MD, MSc, Instructor in Psychiatry, Harvard Medical School, Massachusetts General Hospital, Attending, MGH Centre for Women’s Mental Health, USA

The next Serbian-American and Canadian Board meeting will be held in three weeks time.

Kraljevski  Dvor

Beograd 11040, Srbija                                   

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs