Изјава Њ.К.В. Принцезе Катарине поводом светског дана борбе против остеопорозе - HRH Crown Princess Katherine statement on World Day against osteoporosis

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Поводом обележавања Светског дана борбе против остеопорозе, Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина, покровитељ Српског друштва за борбу против остеопорозе, указала је на важност да жене у Србији имају правовремену информацију о овој болести као вид превенције.

Као покровитељ Српског друштва за борбу против остеопорозе Њ.К.В. Принцеза Катарина подржава напоре друштва и жељу да се информација о овој болести што даље чује и да је праве особе чују на време.

Од остеопорозе жене много чешће обољевају него мушкарци. Иако то јесте болест зрелог доба потребно је да се жене информишу о овој болести много раније - још у раној младости, како би је спречиле.

„Жене су стуб нашег друштва – као мајке, као ћерке, као супруге и као изузетно битан елемент наших предузећа и наше привреде, оне на више начина воде рачуна о нашој будућности. Као последица остеопорозе, крте кости су подложне преломима, а преломи костију значе губитак независности и смањење квалитета не само вашег живота, већ и особа које су са вама и око вас.

„Ја апелујем на све жене да воде рачуна о себи и да то не одлажу. Не смете одлагати да водите рачуна о себи због свакодневних обавеза према породици, јер самим тим што водите рачуна о себи, ви водите рачуна и о својој породици.

Чувајте своје кости, обратите се свом лекару, сазнајте више о остеопорози, сазнајте да ли спадате у ризичну групу и покушајте да помогнете и себи и својим најдражима, тако што ћете на време да се заштите од ове болести или је држите под контролом“, рекла је Њ.К.В. Принцеза Катарина”

HRH Crown Princess Katherine statement on World Day against osteoporosis

On the occasion of World Day against osteoporosis, Her Royal Highness Crown Princess Katherine, patron of the Serbian Association Against Osteoporosis, stressed the importance for the women of Serbia to have the right information about this disease as a way of prevention.

HRH Crown Princess Katherine, the patron of Serbian Association Against Osteoporosis supports all the work of the society that information about this disease be as much wide spread as possible, and that all people concerned get accurate information.

Women are much more frequently affected by osteoporosis than men. Although this is a disease of senior age, it is very important that women get the right information much earlier, when they are young, in order to prevent it.

“Women are pillars of our society, as mothers, as daughters, wives and a very important part of the work force, therefore they take care of our future in many ways. As a consequence of osteoporosis the quality of bones deteriorate, and that leads to fractures, and fractures means the loss of independence and a lower quality of life, not just of your lives, but also the quality of lives of people around you.

I appeal to all women to take care of their health without delay. You cannot neglect your health because of every day obligations to your families. When you take care of yourself you take care of your family, as well.

Take care of your bones, visit your doctor, learn more about osteoporosis, and try to help yourself and your loved ones by protecting yourself and keep this disease under control”, emphasized HRH Crown Princess Katherine.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (2. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (2 part) КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ (О родитељима и свом седмом рођендану) -KING PETER II: THE EARLY YEARS (About his parents and his seventh birthday)

Издавач: evro-giunti

Аутор Душан БАБАЦ

Едиција          Монографија

           

Ћирилица, Латиница

Категорије     Књиге за одрасле, Монографије и приручници

Број страна     281

Формат           30x20 цм

Повез  Луксузан

Мемоари Краља Петра II  Карађорђевића двојезично су издање на српском и енглеском језику у луксузном повезу, са више од 250 аутентичних фотографија и факсимила оригиналних докумената. Неки од ових докумената и фотографија никада раније нису објављени, нарочито они који се односе на период Другог светског рата, егзила, на посету Великој Британији и Блиском истоку, као и на званичну државну посету САД 1942. и сусрет краља са председником Рузвелтом.

2. део пренет са :  https://www.facebook.com/NJ.K.V.Prestolonaslednik.Aleksandar?fref=ts

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (2. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (2 part)

КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ

(О родитељима и свом седмом рођендану)

Мој отац, Александар I, био је средње висине, као многи Срби, био је црномањаст. Пре свега јебио војник, скоро стално је носио униформу. Ретко када сам га виђао у цивилномоделу. Увек је носио пинце-нез (цвикере) и круте високе оковратнике. Када је излазио увек је покривао нечимглаву. Волео је да носи штап од махагонија са златном дршком. Држао га је каомач у левој руци. Обожавао је војску и многи његови пријатељи Срби били суофицири. Начин на који је говорио био је пун обзира, а био је љубазан премаљудима којима се обраћао. Његова типична поза била је да седи са једном рукомпреко стомака. Разлог је био физиолошке природе: напад тифуса који га је скороубио у Албанији оставио му је сталне стомачне сметње. И поред тога био јевелики љубитељ хране. Сећам се да је једном, завршивши свој уобичајени ручак уфранцуском стилу, објавио: „Гладан сам. Шта једу официри?“ Тада је појео другиоброк српских јела која су тог дана сервирана његовим официрима. То ипак нијебило довољно. „А шта данас једе послуга?“ Још једноставније јело које су донелипред њега са уживањем је појео – иако је, излишно је и рећи, послепропатио због те гозбе. Волео је риболов и лов. Други његов омиљени начинопуштања било је да оде на вожњу аутом са неким од ађутаната. Више је волеоотворен ауто, а зими је носио дебели кожни капут да се заштити од љуте зиме.

Отац ми је увек давао разне поклоне. Кад год бихујутро дошао у двор отишао бих у његову собу да чаврљам док се он облачио, иувек сам био сигуран да ћу наћи бонбоне или што друго.

Моја мајка, краљица Марија – позната у породици као„Мињон" – била је кћи румунског краља Фердинанда и краљице Марије и унукакраљице Викторије. Образовање је углавном стекла у Румунији али на енглескиначин, и увек је имала енглеске дадиље и учитеље. Током Првог светског ратаиграла је активну улогу радећи као медицинска сестра у болници своје мајке нафронту. После примирја, када је имала деветнаест година, завршила је својеобразовање током једне године проведене у Хитфилд школи близу Аскота. Мојамајка је била мирна и нежна особа, иако је понекад могла да буде веома строга.Била је попустљива, према нама деци и кад год сам желео нешто посебно одлазиосам њој и углавном то добијао. Најлепше на њој били су диван тен, продорне плавеочи и веома дуга плава косакоју је сваког дана пажљиво четкала њена румунска служавка. Био сам веома тужанкад ју је најзад кратко одсекла. Облачила се веома једноставно и у својиммлађим данима носила је углавном пастелне боје које су се слагале са њеним теном.

Возила је одлично и веома брзо. Била је одушевљенибаштован а њено омиљено цвеће био је љиљан, миран и сталожен као и она сама.Имала је много уметничког дара и са пуно талента је сликала или вајала. Послесмрти мог оца имала је мали атеље у „сељачкој кући“. Иако су она и мој отацуглавном говорили француски када су били заједно, она је веома добро говориласрпски.

Мајка је много волела да путује, али њено омиљеноместо био је Милочер, јер је волела море иако је научила да плива тек 1936. Завреме летњег распуста браћа и ја смо одлазили у наш летњиковац на Бледу у Словенији, куда су нас пратиле дадиље.

Волео сам то место и увек сам тамо био срећан иако суга две ствари квариле: прво, често је падала киша; и друго, около је било многоружних хотела. Сваке године је било нових и човек је имао утисак да расту каогљиве после кише. Туристи из целе Југославије и иностранства долазили су токомјула и августа тако да је место било претрпано. Сусретао сам све врсте људи умалим улицама града: дебеле југословенске политичаре, енглеске уседелице сапсима, баварске пивопије у кожним кратким панталонама и Американце који сублокирали улице својим огромним аутомобилима.

Блед је веома леп. Ту је и Бледско језеро саострвцетом на коме је стајала живописна црква. До ње има око 300 степеника, а акобисте се попели веровало се да ће вам то донети срећу. По доласку на врхтребало је да повучете звоно и говорило се да ће вам се жеља остварити ако бизвоно зазвонило снажно и јасно. Језеро се налази на месту где се спајају три разнедолине и окружено је шумовитим планинама.

Мој отац је ишао у лов и риболов по околини. Био јеодушевљени спортиста и мислим да је највише волео да изађе рано ујутру и трагаза дивљачи по брдима и долинама са ловочуваром. У једној од речица уловио сам ушестој години прву рибу. Била је то повећа, шарена пастрмка дугачка окотридесет центиметара. Неколико дана после тог догађаја мој отац је примиопредседника Словеначких друштава риболоваца. Рекао ми је да им испричам какосам уловио своју прву рибу и колико је била велика. Раширио сам обе руке штосам више могао, али сам приметио очев поглед, поцрвенео и полако смањио размакна стварну величину. Сви су се громко смејали а председник рече: „За ово дечкомој, можеш да се учланиш у наш клуб, јер прави риболовац увек претерује“.Учланили су ме и за мој следећи рођендан клуб ми је послао комплетну опрему запецање.

За време летњег распуста на Бледу моја браћа и ја смочесто одлазили у посету рођацима Александру и Никију у планинску кућу стрица Павла на Бохињу који се налази око један сатвожње од Бледа; планинска кућа била је на обали Бохињског језера око кога су сеналазиле високе планине, недалеко од извора Саве. Поглед на каскаду воде којаје извирала из средине једне велике монолитне стене високе око 180 метара, био јеимпресиван, при чему се вода стропоштавала, а затим уливала у језеро пролазећикроз кањон. Овде је војвода од Кента који је у то време био гост принца Павла,срео и верио се са грчком принцезом Марином, млађом сестром југословенскепринцезе Олге.

 На мој седми рођендан 1930, мајка и ја смо се вратилиу Београд са Бледа за велику војну параду. При доласку возио сам се са њом уотвореној кочији коју су вукли шест липицанера доБањичког поља где се одржавала парада и где су се сакупиле најбоље чете из свихјутословенских пукова и цео београдски гарнизон. Сви су марширали испред могоца који их је посматрао са коња. Био је то величанствен догађај који јеозначавао промењени статус војске од 1929. Сваки пук је до тада имао својупосебну ратну заставу, али сада су сви пукови добили нове заставе. То је биоспољашњи знак чвршћег јединства коме је мој отац одувек тежио за све Југословене.Том приликом мој отац је одржао говор:

„Од овог тренутка старе заставе које подсећају нанашу стару славу, припадају нашој херојској националној историји. То су билезаставе које су носиле поносне јединице из битке у битку, од фронта до фронта,кроз дуге ратове. Биле су сведоци најстрашнијих патњи и великих војних победа.Ове заставе су обележиле промене граница нашег краљевства. Њих су одувекстварали људи надахнути духом националне слободе и јединства. Савијмо нашеславне старе заставе јака срца и с дубоким поштовањем: добро су нас служиле.

Нека ова нова застава буде херојско упориште вашихпукова, око које ћете се ујединити. Начините од ње симбол војне части на којићете погледати у тренуцима велике опасности и којој ћете посветити својпоследњи дах и последњу кап своје крви. Подигните је високо и браните јехеројски. Нек она буде симбол краља и земље који ће подсећати како на великепобеде тако и на нашу часну смрт.“

Када се ова импресивна парада завршила, отишао сам нарођендански ручак са мајком и оцем у Краљевски двор. После ручка су ме одвелидо главног улаза где је стајао диван мали електрични ауто. Послала га је напоклон компанија код које је мој отац годинама куповао све своје аутомобиле.Тада, као да ово није било довољно, одвели су ме до места иза мале куће где јестајао диван мали воз. Радио је на пару – исто као прави, са мотором, тендером,шинама и отвореним вагонима за седење. Била је постављена и пруга са мостовимаи тунелима испод жбуња. То је био поклон чешке владе.

(Наставиће се...)

KING PETER II: THE EARLY YEARS

(About his parents and his seventh birthday)

My father was of medium height and, like many Serbs, was very dark complexioned. His hair was greying alittle at the temples. He was essentially a soldier and was almost always inuniform. I rarely saw him in civilian clothes. He always wore pince-nez andstiff high collars. When outside he was never without some kind of headcovering, and he liked to carry his mahogany walking stick with its goldenhandle. This he held like a sword in his left hand. He adored the army and manyof his Serbian friends were Army officers. His manner of talking was verythoughtful, and he wasvery kindtowards the people he addressed. A typical pose of his was to sit with one handover his stomach. The cause was physiological: an attack of typhoid which hadalmost killed him in Albaniahad left him with con¬stant digestive troubles. In spite of this he was a greatlover of food. I remember one occasion when, after finishing his usualFrench-style lunch, he announced: ‘I’m hungry. What are the officers having?’He then had a second meal of the Serbian dishes being served that day to hisofficers. This, however was not enough. ‘And the servants, what are they havingtoday?’ A still simpler meal was brought before him, which he ate with enjoy¬ment– although, needless to say, he suffered for this banquet afterwards.

He loved fishing andshooting. Another favourite mode of relaxation for him was to go for a drivewith an ADC. He preferred an open car and in winter wore a thick leather coatagainst the bitter cold.

My father was always asource of some gift or other. When¬ever I went to the palace in the morning Iwould go to his room to chat while he was dressing, and could always be sure offinding sweets and biscuits.

My mother, Queen Marie –known to the family as ‘Mignon’ – was the daughter of King Ferdinand and QueenMarie of Romania, andgreat-granddaughter of Queen Victoria.She had been educated mainly in Romaniabut in the English way, and had always had English nurses and tutors. Duringthe First World War she played an active part, working as a nurse in her mother’shospitals at the front. After the Armistice, at the age of nineteen, shecompleted her education by a year spent at HeathfieldSchool, near Ascot.

My mother was a calm andgentle person, although on occa¬sions she could be very strict. She wasindulgent with us children and whenever I wanted anything special I went to herand generally got it.

Her chief beauty was herlovely skin, her penetrating blue eyes, and her very long blonde hair which wascarefully brushed each day by her Romanian maid. I was very sad when sheeventually had it cut short. She dressed very simply and in her younger dayswore mostly pastel shades which suited her com¬plexion.

Her driving was excellentand very fast; I never knew a better woman driver. She was a keen gardener, andher favourite flower was the lily, calm and poised like herself. She was veryartistic and used to paint and sculpt with considerable talent. After my father’sdeath she had a studio in the little kidney¬-shaped cottage. Although she andmy father mostly conversed in French when together, she spoke Serbian verywell.

My mother liked to travelaround a lot, but her favourite place was Miločer, for she loved the sea,although she did not learn to swim until 1936.

During the summer holidaysmy mother, my brothers and I used to go to our summer resort at Bled in Slovenia,accompanied by our nurses.

I was very fond of thisplace and was always happy there, though two things marred it: firstly, itrained pretty often; and secondly, there were too many ugly hotels round about.Every year there were new ones and one really got the impression that they weregrowing up like mushrooms. Tourists from all over Yugoslavia and from abroad camethere during the months of July and August, so the place was quite crowded. Onemet all sorts of people in the small streets of the town: fat Yugoslavpoliticians, English spinsters with lap-dogs, fat beer-drinking Bavarianswearing leather breeches, and Americans who blocked the streets with their hugecars.

Bled was very beautiful.There was a small round lake therewith a tiny island on it, upon which stood apicturesque church.

It had 300 steps leading upto it, and climbing them was supposed to bring you luck. On arrival at the topyou had to ring the bell and your wish was said to come true if the chime ofthe bell was strong and clear. The lake was situated at a spot where threedifferent valleys merge, and was surrounded by wooded moun¬tains.

My father had a lot ofshooting and fishing rights in the sur¬rounding countryside. He was a very keensportsman and I think that the thing he enjoyed most was to go out in the veryearly morning and stalk among the rocks and valleys with the game¬keeper. Itwas in one of his trout streams that I caught my first fish at the age of six.It was quite a decent-sized rainbow trout, about a foot long. A few days afterthis event, my father received the president and committee of the SlovenianUnion of Fishing Clubs. He told me to tell them how I had caught my first fish,and also how big it was. I stretched both arms out as far as I could, but Icaught my father’s eye, blushed and gradually diminishedthe gesture to the real size. They all roared with laughter and the presidentsaid, ‘For that, my boy, you can join our club, for true fishermen alwaysexaggerate.’ They made me a member, and on my following birthday the club sentme a complete set of equip¬ment for fishing.

During the summer holidaysat Bled, my brothers and I often went to see our cousins Alexander and Nicky[3] at Uncle Paul’s chalet at Bohinj, about an hour’sdrive from Bled; the chalet was on the shores of another lake surrounded byhigh mountains, not very far away from the source of the River Sava. It was anim¬pressive sight to see the cascade of water coming out of the middle of awall of solid rock about 600 feet high, and then tumble into the lake through acanyon. It was here that the Duke of Kent, who was staying as Prince Paul’sguest at the time, met and became engaged to the Princess Marina of Greece, youngest sister of Princess Olga of Yugoslavia.

On my seventh birthday in1930, mother and I returned to Belgradefrom Bled, for a big military parade. On arriving, I drove with her in an opencarriage, drawn by six Lippizaners, to the parade field of Banjica whererepresentative companies of all the Yugoslav regiments and the complete Belgrade garrison wereassembled. They all marched past my father, who reviewed them on horseback. Itwas a magnificent occasion, marking thechanged status of the army since 1929. Each regiment then carried its ownindividual flag, but now bore the same one for the first time. This was yetanother outward sign of the closer unity my father always strove for betweenthe races known as ‘Yugoslavs’.

My father made a speech onthis occasion:

From this moment the oldflags, reminders of our ancient glory, belong to our heroic national history.These were the flags borne by proud regiments from battle to battle, from frontto front, through long wars. They have witnessed most terrible suffering andgreat military victories. These flagstaffs have marked the changing frontiersof our kingdom. They have been borne always by men inspired with the spirit ofnational freedom and unity. Let us roll up our glorious old flags with firmhearts and deep reverence: they have served us well.

Let this new flag be theheroic standard of your regiments, around which you will unite. Make it thesymbol of military honour to which you will look at the moments of grave dangerand to which you will owe your last breath and the last drop of your blood.Lift it high and defend it heroically. Let it be the symbol of King andcountry, the reminder both of great victories and our honoured dead.

When this impressive paradeended I had a birthday lunch with my mother and father in the Marble Palace.Afterwards they led me down to the front entrance where a lovely littleelectric car was standing. It had been sent as a present from the company fromwhom my father had bought all his cars for years. Then, as though this was notenough, I was taken to the stretch of land behind the kidney-shaped cottagewhere a magnificent miniature train was standing. It worked on steam – exactlylike a real one, with an engine, tender, trucks and open coaches to sit in. Thelines were laid out, with bridges and tunnels, under the bushes. This was apresent from the Czech Government.

(To be continued...)

Извор  https://www.facebook.com/NJ.K.V.Prestolonaslednik.Aleksandar?fref=ts: 

Принцеза Катарина уручила вредне донације Центру у Звечанској и Прихватилишту за децу у Београду - Princess Katherine delivers donations to children in Zvecanska Centre and Shelter for abused children

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина испоручила је данас донације свог хуманитарног фонда Центру за заштити одојчади, деце и омладине и Прихватилишту за децу узраста од 7 до 18 година. Донације у вредности од 40.000 долара обезбедила је хуманитарна организација Лајфлајн Чикаго која ради под патронатом Њ.К.В. Принцезе Катарине.

Донације које се састоје од намештаја, одеће, обуће, постељине и играчака сакупљене су уз помоћ људи који су део хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго која се налази под покровитељством Принцезе Катарине, али и уз помоћ Српске Православне Цркве на територији Илиноиса и Индијане. Испред Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској донацију је примио директор Центра г-дин Зоран Милачић, који се у име корисника и колектива Центра захвалио Принцези Катарини на урученој донацији.

У Прихватилишту за децу, Њ.К.В. Принцезу Катарину је испред колектива и корисника Прихватилишта дочекала управница г-ђа Данијела Стајковић која је Принцези упутила речи захвалности на пруженој помоћи. Веома вредна донација садржала је пелене, завесе, цуцле, јастуке, мајице, флашице за воду, четкице и пасте за зубе, пешкире, зидне украсе, лутке, веш за дечаке и девојчице, чарапе, средства за личну хигијену, огледала, шест лампи са абажурима, четири столице, осам кауча и фудбалску мрежу.

Princess Katherine delivers donations to children in Zvecanska Centre and Shelter for abused children

Her Royal Highness Crown Princess Katherine delivered today donations to the Centre for protection of infants, children and youth in Zvecanska Street and to the Shelter for abused children age 7 to 18. Donations worth US$ 40,000 and were provided by Lifeline Chicago Humanitarian Organization whose patron is HRH Crown Princess Katherine.

Donations of furniture, clothes, shoes, bed linen, and toys were collected by Lifeline Chicago Humanitarian Organization, and by Serbian Orthodox Church in Illinois and Indiana. Mr Zoran Milacic, director of Zvecanska Centre for protection of infants, children and youth, together with the children accepted the donation and thanked HRH Crown Princess Katherine.

Mrs Danijela Stajkovic welcomed HRH Crown Princess Katherine at the Shelter for abused children and thanked her on behalf of beneficiaries. The very valuable donation consisted of curtains, pacifiers, pillows, curtain rods, t-shirts. water bottles, tooth brushes,  miscellaneous pillow pets, towels, wall art decorations, dolls, individual bags for boys and girls, individual cadies for the kids to keep their tooth brushes, toothpaste, large blue containers.. girls and boys underwear, socks, personal hygiene products, shirts, mirrors,  6 large lamps, 6 lamp shades,  4 chairs and 8 ottomans, soccer net.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Краљевски пар на отварању Конгреса респираторне медицине Србије - Royal couple at the opening of Serbian Congress of Respiratory Medicine

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина присуствовали су вечерас отварању Конгреса респираторне медицине Србије у хотелу Метропол Палас у Београду. Овај значајни научни скуп, који се одржава под покровитељством Њ.К.В. Престолонаследника Александра II и Принцезе Катарине ове године је окупио преко 400 пулмолога, онколога и радиолога из Србије и региона. Конгрес организују Клиника за пулмологију Клиничког центра Србије и Респираторно удружење Србије, а ко-организатори су Медицински факултет у Београду, Институт за пулмологију у Сремској Каменици, Клиника за плућне болести „Кнез Село” из Ниша и Клинички центар Крагујевац.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II је поздравио госте и рекао: „Велика је част и задовољство бити покровитељ Конгреса респираторне медицине, и моја супруга и ја вам се захваљујемо на томе. Сваки овакав скуп врсних лекара из земље и иностранства одлична је прилика да се представе најновији резултати и поделе искуства. Сигуран сам да ћете са овог скупа отићи са новим знањима и новим контактима, а да ће највећу корист од тога имати ваши пацијенти и грађани Србије.“

Њ.К.В. Принцеза Катарина поздравила је учеснике и госте конгреса и истакла: „Болести плућа су велики проблем у нашој земљи. Веома ме радује што постоји огромно интересовање међу нашим лекарима који се баве овом тематиком. Моја Фондација у Србији већ дванаест година помаже наш здравствени систем, са жељом да здравствена нега буде што боља и доступна свима. Значај међународне сарадње и сталног усавршавања не може се довољно нагласити. Надам се да ће ови конгреси постати традиционални догађаји, и да ћемо се и следеће године окупити у овако великом броју.“

Учесницима су се обратили и проф. др Владимир Ђукић, државни секретар у министарству здравља Републике Србије, и проф. др Драгана Јовановић, председник научног одбора конгреса.

Конгрес респираторне медицине Србије одржава се у хотелу Метропол Палас у Београду од петка 18. до недеље 20. октобра 2013. године.

Royal couple at the opening of Serbian Congress of Respiratory Medicine

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine attended this evening official opening of the Serbian Congress of Respiratory Medicine at Hotel Metropol Palace in Belgrade.  This important scientific event with international participation is being held under auspices of Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine. The Congress has gathered over 400 pulmonologists, oncologists and radiologists from Serbia and the region, and is organized by the Clinic for Pulmonology of Clinical Centre of Serbia and Respiratory Association of Serbia, while co-organizers are the Medical Faculty of Belgrade, Institute for Pulmonology Sremska Kamenica, Clinic for Pulmonary diseases “Knez Selo” Nis and the Clinical Centre of Kragujevac.

HRH Crown Prince Alexander greeted the guests and said: “It is a great pleasure and honour to be the patron of this Congress for respiratory medicine, my wife and I thank you for that. Every event of prominent medical professionals from our country and abroad gives an excellent opportunity to present the latest knowledge and share experiences. I am certain you will leave this Congress with new ideas and new contacts, for the ultimate benefit of your patients and the citizens of Serbia”.

HRH Crown Princess Katherine addressed participants and guests and emphasized: “Lung diseases such as bronchial asthma, pneumonias and lung cancer are a big problem in our country. I am very pleased to see such great interest among our doctors to deal with these topics. For more than twelve years, my Foundation in Serbia has contributed to the health system, trying to make it as good as possible and most importantly accessible to all. The importance of international cooperation and constant improvement cannot be emphasized enough. I hope that this congress will become a traditional annual event and that we will gather here in such a large number next year as well.”

Prof. Dr Vladimir Djukic, state secretary at the Ministry of health of Republic or Serbia and Prof. Dr Dragana Jovanovic, head of scientific board of the congress also addressed participants.

The Serbian Congress of Respiratory medicine is being held at Hotel Metropol Palace in Belgrade, from Friday, October 18 to Sunday, October 20, 2013.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Необични Београђани: Танасије Узуновић

Извор: Вечерње Новости , Zoran NIKOLIĆ

Глумац и поштовалац изворне традиције. Уметник, потомак једне од најугледнијих предратних породица, са девет елитних кућа, којој је све отето. Селио се чак 32 пута док није добио свој стан

Првом амбасадору Сједињених Америчких Држава у новој, послератној Југославији Џорџу Алену била је понуђена резиденција на Дедињу, у Ужичкој улици, коју је овај уљудно прихватио. После неког времена, Ален је као прави дипломата и пристојан човек видео да у баштенској кућици у оквиру плаца у којем се налази његова резиденција живи једна породица.

Радознали дипломата отишао је и закуцао на врата. Представио се, и како то ред налаже пружио руку човеку, којег је, узгред, упитао зашто живи ту.

Овај му није одговорио на пружену руку срдачним рукохватом. На запрепашћени поглед дипломате, мирно је одговорио: „Живим овде, зато што ви живите у мојој кући.“

Испоставило се да се Ален обратио Николи Узуновићу, човеку који је у девет предратних сазива Владе Краљевине Југославије био министар, а у шест премијер.

Велики Никола

Када данас почнемо причу са Танасијем Узуновићем, прва асоцијација је да је то бард домаћег глумишта и човек са огромним уметничким реномеом. Али део приче о његовој породици мање је познат јавности. Танасије Узуновић дубоко држи до традиције, а његово порекло, као и његова породица, на један метафоричан начин симболизују историју ове, често злосрећне државе, и њеног престоног града.

- Прво се Јосип Броз „залепио“ за кућу мога деда-стрица Николе - почиње причу за „Новости“ Танасије Узуновић. - Споља је кућа изгледала упечатљиво, али изнутра није било слика ни раскоши, па га је то разочарало. Будући да је Никола имао министарску плату, а био је скроман и поштен човек, од тог новца није могло да се направи чудо.

Танасије Узуновић враћа нас у порекло капитала своје породице. Два преживела брата Узуновића имала су око 150 хектара земље у месту Дражевац, и да би Никола направио кућу, договорено је да узме хипотеку на ту земљу.

- Када је мој отац Благоје, иначе школовани агроном, покушао пре рата на тој земљи да прави оборе за узгој стоке по светским мерилима, деда га је спречио - сећа се ове приче Танасије. - Говорио му је да је бесмислено да то ради на земљи коју оптерећује хипотека. Деда Никола је имао пара да направи кућу, али не и да је опреми.

То је био разлог, каже наш саговорник, зашто је Јосип Броз одустао да кућу Узуновића претвори у своју резиденцију, већ је посегнуо за кућом породице Ацовић.

- Тада је Броз, одустајући, рекао: „Дајте је Американцу.“ И тако је остало до дана данашњег. Истина, амбасадор САД је оштро протестовао и побунио се, када је упознао Николу Узуновића, а комунистичке власти су пробале да направе надокнаду. Тако су некадашњем премијеру Краљевине Југославије понудили једну кућу у Улици краља Милана, или финансијску компензацију, али је он остао дипломатски тврдоглав. Рекао им је: „Ја имам своју кућу, што да је продајем, а и паре ми не требају. Кућа није на продају.“

Неминовно, уследила је експропријација, а потом и национализација, и кућа је остала у власништву државе, а она је „легално“ препустила Влади САД, која, истини за вољу, ништа нема с тим.

Почетак ратовања

- Моји преци, Атанасије и Ђорђе, били су учесници још српско-турских ратова - каже Узуновић. - Атанасије Таско, по којем и ја носим име, био је велики војсковођа, а Ђорђе барјактар и нишанџија. Имање породице потиче још од Турака, јер су они били зачетници устанка за ослобођење јужних крајева, а земљу су добили унутар прве аграрне реформе краља Милана. Њих наслеђују Никола, Сава, Јова и Љубомир, сва четворица су ратници спремни да погину за Србију. Тако Љубомир гине у балканским ратовима, а остала тројица прелазе Албанију, међутим Сава остаје да почива на Зејтинлику. За Николу, о којем смо почели приповедање, везана је легендарна прича која додирује и данашње време. Он је био у француском броду који је торпедован, а спасла га је португалска лађа „Деванка“. Тада се деда Никола заклео да ће, ако преживи ту ратну страхоту, сазидати кућу и наденути јој име ове лађе. А деда је био човек од речи и та кућа и данас постоји преко пута „Београђанке“.

Комунистички победници у Другом светском рату нису имали разумевања за херојства Узуновића, па су Николи и његовом брату конфисковали земљу. По закону је ипак требало да наследе 30 хектара, али нису хтели да им оставе оно што им је припадало, већ им је понуђена земља у Војводини. На то су достојанствена браћа рекла: „Ако нисмо домаћини на своме, како да будемо на туђем?“ То је био одговор који је комунисте натерао да им отму све и оставе их без икаквог имања.

Кист пре бине

Када је наш саговорник Танасије Узуновић стасао у младића, имао је велико бреме комунистичких притисака који су оптерећивали његову породицу. Па, ипак, успео је уметнички да стаса у родном Нишу, јер је имао велики таленат за ликовну уметност.

Чудним сплетом животних околности дружио се и са глумцима, посећивао омладинске представе, када га је позвао Раде Трифуновић, образован човек снажног талента, али без глумачке академије.

- Иако сам се „бранио“ да сам чврсто опредељен за сликарство, само ми је отресито рекао: „Научи текст!“ - наставља причу Танасије. - Уследила је премијера у друштву „Абрашевић“ у Нишу, сјајно примљена од публике, затим и друге представе. Тада ме примећују сјајна професорка Огњенка Милићевић, и на крају, легендарни Хуго Клајн. Тако се обрем на Академији драмских уметности. Моји су тешко живели и издржавао сам се од стипендије.

Узуновић је свестан да му је „квазиреволуција“, како назива комунистички преврат, значајно одредила живот. Па ипак, каже да ни у којем случају није губитник, него добитник.

- Имам дивну породицу, супругу и кћер, истина, да нам нису све отели био бих добростојећи и, вероватно, неке ствари би ми биле лакше у животу. Али сам, ипак, велики добитник. н

ПАЧУ И КРАЉ ПЕТАР

Некада су времена била витешка, а није постојала титула „политичара“.

- Какви, бре, политичари?! - отресит је Узуновић. - Мој деда је био премијер, али је био првенствено правник, Лаза Пачу, финансијски маг - био је лекар. То су им биле професије.

Узуновић се сећа приче како је Пачу увек носио свећу у ташни, коју би палио по истеку радног времена, „да не троши државну струју“. А када је краљ Петар хтео да уда кћер Јелену за великог руског кнеза, није имао новца јер је градио Опленац. Обратио се Пачуу да му држава позајми 20.000 динара, овај га је позвао на састанак у Капетан-Мишино здање, где ће о томе одлучити.

Сцена је била оваква: састанче Пачу, Никола Спасић, Коларац и сви најбогатији Срби оног доба, а краљ цупка у ходнику чекајући њихову одлуку. На крају га одбију, са образложењем да краља „могу да убију, или да абдицира, па ће новац пропасти“. Епилог је био да су убедили краља да заложи Топчидер под хипотеку, затим су му дали тражени износ, али тако да га враћа у неколико рата. На крају су му „опростили“ последњу рату, и то му је био поклон за венчање са њихове стране.

КУЋА, ТЕМЕЉИ И ПРИНЦИП

Како говори Танасије Узуновић, интересантно је да је кућа његовог деде настала на необичан начин. Деда Никола је откупио плац на Дедињу са већ направљеним темељом, али је ондашњи власник, Београђанин, Јевреј, одлучио да прода тек започету кућу. Током погађања са Николом Узуновићем замолио је да му се овај зарекне да здање које буде настало на тим темељима, неће бити урађено другачије, него према пројектима о којима су се архитекте већ договориле.

И баш тако је било - објашњава Танасије. - Предратни градитељи су видели неке финесе којима нису били вични, и замолили су деда Николу да направе „неке мале измене“. Међутим, овај је био чврсто одлучан да испуни реч, и да кућа буде управо онаква каква је обећао да ће бити.

БЕЛА КОШУЉА

У серијалу „Мој рођак са села“ Узуновића памте као човека који јасно и прецизно описује српског сељака.

Хтео сам да га осликам онако како га ја доживљавам. Не као умазаног ратара са чачкалицом у устима, већ сам тражио да будем у традиционалној, српској ношњи овог поднебља. Шта више, сваког јутра на снимању морала је да ме чека чиста, бела кошуља.

ДЕТЕ ЗЕЛЕНАША

НаШ саговорник носи врло тешка сећања на неке сегменте детињства. Тако је, са девет година извођен пред школску таблу, и још памти учитеља који га је проказивао речима:

„Ово је унук предратних зеленаша против којих смо се борили!“ На читаоцу је да замисли колико је тежак печат могао да остави један такав догађај на рањиву, дечју душу.

НЕЋУ ДА БУДЕМ НЕМАЦ!

Каријера овог врсног глумца често је обележена ликовима немачких војника и официра у партизанским филмовима. Сви су то тумачили чињеницом да је био плав и да се уклапао у редитељске визије како би требало да изгледа нацистички војник.

- Када је био сниман филм „Јужна пруга“, по ко зна који пут су ми понудили улогу Немца - сећа се са осмехом Узуновић.

- „Е, сад је доста“, рекао сам, „хоћу да глумим партизана!“ Редитељ је објаснио да је таква подела улога јер је Узуновић плав, али овај је одговорио контрапитањем.

- Па добро, је ли Хитлер био плав? А Гебелс? А Геринг? Па што, побогу, увек пикирате на мене?

ЗАОСТАВШТИНА

Породица Узуновић је пре Другог светског рата имала девет кућа у Београду. Наш саговорник памти само оне највеће, и то ону зграду која је сада резиденција амбасадора САД, „Деванку“ у Улици краља Милана 21 и велику зграду у Нушићевој 20.

Остале више и не памтим, знам да су неке срушене у бомбардовањима током рата.

Извор: Вечерње Новости

Zoran NIKOLIĆ

Краљевски пар домаћин отварања изложбе „Слика руске духовности у Краљевском двору“ - Royal couple host opening of the exhibition “The Image of the Russian Spirituality in the Royal Palace”

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина били су вечерас домаћини у Краљевском двору отварања изложбе „Слика руске духовности у Краљевском двору“. Ова јединствена изложба  је посвећена руском духовном сликарству 18. и 19. века,  а представљене су слике и иконе које се чувају у Уметничкој збирци Дворског комплекса, Задужбини Њ.В. Краља Петра I на Опленцу и приватним колекцијама.

Госте су поздравили Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II, који је и званично отворио изложбу, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, г-дин Драгомир Ацовић, председавајући Крунског савета, и Њ.Е. г-дин Александар Чепурин, амбасадор Руске Федерације у Србији.

Отварању изложбе су присуствовали Његово Преосвештенство Владика ремезијански Г. Андреј, председник Уставног суда Руске Федерације г-дин Валериј Зоркин, проф. др Оливер Антић, саветник председника Републике Србије, отац Леополд Рохмес, генерални викар и изасланик београдског надбискупа Станислава Хочевара, Њ.Е. г-дин Рикардо Фернандо Фернандез, амбасадор Аргентине, Њ.Е. г-дин Владимир Чушев, амбасадор Белорусије, Њ.Е. г-дин Хајнц Вилхелм, амбасадор Немачке, Њ.Е. г-дин Константин Економидес, амбасадор Грчке, Њ.Е. г-дин Фавзи Абдулазиз Ахмад ал Џасем, амбасадор Кувајта, Њ.Е. г-ђа Мерцедес Фелицитас Руиз Запата, амбасадор Мексика, Њ.Е. г-дин Зав Тун, амбасадор Мијанмара, Њ.Е. г-дин Хамлауи Маџид, амбасадор Туниса, академик Љубиша Ракић, потпредседник Српске Академије наука и уметности, академик Димитрије Стефановић, генерални секретар Српске Академије наука и уметности, представници многобројних установа културе и други уважени гости.

У свом обраћању, Њ.К.В. Престолонаследник Александар II је пожелео добродошлицу гостима и истакао: „Ова изложба ће вам приредити узбудљив сусрет са делима руских уметника која су припадала уметничкој колекцији двора мог прадеде, Њ.В. Краља Петра I. Нека од тих дела посебно су значајна, јер су у Србију стигла као поклон руског цара Николаја II.“

Ова фантастична изложба јавности Србије открива различите везе између дворова Краљевине Југославије и царске Русије. Посетиоци ће моћи да уживају у мање познатим делима руских сликара и иконописаца 18. и 19. века, која се чувају у Дворском комплексу, Задужбини Краља Петра I на Опленцу и у приватним збиркама.

Акценат изложбе је на делу истакнутог руског сликара периода романтизма, Ивана Константиновича Ајвазовског, „Христ хода по мору“ из 1849. године, која припада Уметничкој збирци Дворског комплекса, а која потиче из првобитне краљевске уметничке колекције.

Други део изложбе указује на остварења руске иконописне школе 18. и 19. века, која су припадала уметничкој колекцији двора Њ.В. Краља Петра И. Изложбу употпуњују руске иконе које се чувају у приватним колекцијама, које откривају различите стилске карактеристике руског иконописа.

Кроз посебан сегмент биће представљена руска издања из библиотеке Дворског комплекса с краја 19. и почетка 20. века посвећена руској уметности и иконопису, која указују на културне везе и међусобне уметничке утицаје Русије и Србије.

Фонд Краљевски Двор изражава посебну захвалност компанији САГА Лтд. из Београда на донацији средстава за рестаурацију и конзервацију слике „Христ хода по мору“, као и Републичком заводу за заштиту споменика културе на одлично изведеним радовима.

Изложба „Слике руске духовности у Краљевском двору“ биће отворена за посетиоце сваког дана до четвртка, 24. октобра, у терминима од 11 и 14 часова, а посету је потребно најавити један дан унапред преко телефона 011 306 4075.

Royal couple host opening of the exhibition “The Image of the Russian Spirituality in the Royal Palace”

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine hosted this evening at the Royal Palace the opening of the exhibition “The Image of the Russian Spirituality in the Royal Palace”. This unique exhibition is displaying Russian ecclesiastical art of the 18th and the 19th centuries which is kept at the Royal Compound Art collection, HM King Peter I Foundation at Oplenac and in private collections.

Guests were addressed by His Royal Highness Crown Prince Alexander II, who officially opened the exhibition, His Holiness Patriarch Irinej of Serbia, HE Mr Alexander Chepurin, Ambassador of Russian Federation to Serbia and Mr Dragomir Acovic, Chairman of the Crown Council.

This extraordinary event was attended by His Grace Bishop Andrej of Remesiana, Mr. Valery Zorkin, president of Constitutional Court of Russian Federation, Prof. Dr Oliver Antic, councillor to President of Serbia, F. Leopold Rochmes, Vicar general and representative of Catholic Archbishop of Belgrade Stanislav Hocevar, H.E. Mr Ricardo Fernando Fernandez, ambassador of Argentina, H.E. Mr Vladimir Chushev, ambassador of Belarus, H.E. Mr Heinz Georg Wilhelm, ambassador of Germany, H.E. Mr. Constantine Economides, ambassador of Greece, H.E. Mr Fawzi Abdulaziz Ahmad Al-Jasem, ambassador of Kuwait, H.E. Mrs Mercedes Felicitas Ruiz Zapata, ambassador of Mexico, H.E. Mr Zaw Tun, ambassador of Myanmar, H.E. Mr Hamlaoui Majid, ambassador of Tunisia, academician Ljubisa Rakic, vice president of Serbian Academy of sciences and arts, academician Dimitrije Stefanovic, secretary general  of Serbian Academy of sciences and arts, representatives of numerous cultural institutions and other distinguished guests.

HRH Crown Prince Alexander welcomed guests and said: “This exhibition will bring an exciting encounter with the works of Russian masters that were part of the art collection of my great grandfather, HM King Peter I. Some of these works are especially important, because they were the gifts from the Russian Emperor Nicholas II.”

This extraordinary exhibition, prepared by the Royal Palace Fund, reveals deep connections between Royal House of the Kingdom of Yugoslavia and Russian Imperial House. Visitors will have the opportunity to see lesser known works of Russian painters and iconographers from 18th and 19th century that have been kept at the Royal Compound, HM King Peter I Foundation in Oplenac and several private collections.

The focus of the exhibition is on the painting “Christ walks on water” from 1849 by Ivan Constantinovich Aivazovsky, famous representative of Russian Romanticism, that is part of the original Art collection of the Royal Compound.

The second segment of the exhibition shows ecclesiastical works of 18th and 19th centuries, that were part of the Art collection of HM King Peter I Royal Court, great grandfather of His Royal Highness Crown Prince Alexander II. There are several icons from private collections on display, showing different styles of Russian ecclesiastical school.

Part of the exhibition will present Russian publishings on Russian ecclesiastical art from 18th and 19th centuries that are kept in the Royal Library, they show cultural ties and influence between Russia and Serbia.

The Royal Palace Fund expresses special gratitude to SAGA Ltd  a company from Belgrade for the donation of funds for restoration and conservation of the painting “Christ walks on water”, and to the Institute for the Protection of Cultural Monuments of Serbia for their superb work.

“The Image of the Russian Spirituality in the Royal Palace” will be open for visitors until Thursday, October 24th, every day at 11 am and 2 pm, and visitors should announce their visit one day in advance by calling 011 306 4075.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (1. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (1 part)

Издавач: evro-giunti

Аутор Душан БАБАЦ

Едиција          Монографија

           

Ћирилица, Латиница

Категорије     Књиге за одрасле, Монографије и приручници

Број страна     281

Формат           30x20 цм

Повез  Луксузан

Мемоари Краља Петра II  Карађорђевића двојезично су издање на српском и енглеском језику у луксузном повезу, са више од 250 аутентичних фотографија и факсимила оригиналних докумената. Неки од ових докумената и фотографија никада раније нису објављени, нарочито они који се односе на период Другог светског рата, егзила, на посету Великој Британији и Блиском истоку, као и на званичну државну посету САД 1942. и сусрет краља са председником Рузвелтом.

1.део пренет са  https://www.facebook.com/NJ.K.V.Prestolonaslednik.Aleksandar?fref=ts

КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ

Када ми је било шест година преселили смо се из старог двора у Београду (који је саградио мој деда) у нови двор на Дедињу. Била је то блистава зграда на врху брда, четири километра ван града. Купили смо цело брдо и имали смо око осамнаест километара пута на њему. Већи део брда био је пошумљен младом шумом са нашом огледном фармом у његовом подножју. Ову фарму је надзирао мој учитељ јахања, пуковник у пензији. Имала је коњушницу за седам или осам коња, и обор са око двадесет крава и свиња. Близу се налазила фарма пилића где се један Рус избеглица, бивши генерал мислим, бринуо о свим могућим врстама пилића јер се мој отац веома занимао за живинарство. Уз саму кућу стајала је омања црква пројектована као капела македонског манастира. Моји мајка и отац су живели у великој кући, док смо ми деца и наше дадиље заузимали сељачку кућу сазидану у облику полукруга окружену тополама и лејама са разнобојним цветовима „дан и ноћ“. У гаражи је била вежбаоница где смо се забављали одбојком и гимнастиком.

Цело имање је било обрађено и вођено по најновијим методама. Захваљујући електричној централи испод гараже, били смо независни од градске електродистрибуције, док су пумпа на електричну струју и централне пећи снабдевале све куће на нашем земљишту парним грејањем и топлом водом. Куће су биле повезане лавиринтом тунела кроз које су пролазиле цеви са топлом водом и паром, електрично осветљење и телефонски каблови који су служили као средства за комуникацију када је време било лоше.Најдужи тунел, дуг преко два километра, ишао је од двора до гараже, други по дужини од гараже до чувареве кућице. Храна се слала у малим загрејаним камионетима кроз тунеле из централне кухиње. Имање је такође имало зубну и лекарску ординацију са болничарком која је ту становала. Др Рабиновић је једном недељно прегледао свакога на имању ко би то желео. Постојале су такође пекара, столарска, као и машинска радионица (права фабрика са струговима и машинама за брушење) у великој згради где је била гаража. То место ме је посебно привлачило и ја сам ту провео многе срећне часове мувајући се около. Радња са мешовитом робом снабдевена практично свачим, од игле и конца, преко кукурузних пахуљица, сапуна, чоколаде, итд. до било ког резервног дела који би неком био потребан за ауто или мотоцикл – и све по производној цени! То је било чаробно место. Целим имањем су управљала као борбеним бродом два поморска официра, један благајник поручник фрегате, а други инжењер. Сво особље за електричну струју и градњу било је регрутовано из одреда поморске гарде.

Неки чланови домаћинства се издвајају у мом сећању. Један од мојих миљеника био је Милорад, пуначак, забаван момак, познат као„жаба“. Он нам је сваког дана сервирао енглески доручак који се састојао од пориџа, сланине, јаја, воћа и чаја. Изнад Милорада је био наш елегантни рускибатлер Шурка, који је тврдио да је био генерал у царској војсци, мада то никада није доказано. Био је веома културан човек и знао је више језика. Особље је на ово префињено створење гледало са извесном нетрпељивошћу, али га је породица одувек веома волела.

Мој живот је кренуо озбиљним стазама у оно време када је мој отац ангажовао професора Костића, директора основне школе „Краљ Петар I“ у Београду. Он је сваког јутра долазио у Двор да ме подучава, а постојао је ритуал када сам спремао своју торбу као да идем у школу и када сам одлазио из кућице где сам живео у Краљевски двор где сам имао сопствену учионицу. Професор Костић ме је учио математици, читању, писању, географији и југословенској историји. Такође је свирао виолину док сам ја певао, али се бојим да мој глас никада није био музикалан. Уствари, крекетао сам као жабац. Коњички официр којиме је подучавао јахању, надзирао је и моју физичку обуку.

Суботом и недељом се није радило сем што смо ишли уцркву. Мој отац је био веома заузет и није нас пратио јер је морао да путује по земљи. Али ме је понекад између аудијенција водио у шетњу. Често сам одлазио у његову радну собу док је разговарао са посетиоцима и то ме је једном довело у незгодну ситуацију. Постојала су тајна врата његове радне собе, која су ме одувек интересовала. На притисак дугмета врата ормара са књигама су се отворила у његовој библиотеци. Једном сам га посматрао како улази на тај начин и наумио сам да га имитирам. Ушао сам кроз ормар док је разговарао са једним важним посетиоцем. Веома строго ми је рекао да изађем. Одувек сам био радознало дете и разне ситнице које је имао у канцеларији привлачиле су ми пажњу. Било је пуно дугмади која треба притискати, сећам се да сам једном притиснуо три док је он са неким разговарао и био сам задовољан када су ушли министар двора и ађутанти.

(Наставиће се...)

King Peter II: THE EARLY YEARS

When I was six years old we moved from the old palace in Belgrade (built by my grandfather) to the new palace at Dedinje. This was a magnificent building on the top of a hill, two and a half miles outside the town. We had bought the entire hill and had about ten miles of road on it. Most of the hill was wooded by a young forest with our model farm lying at its foot. This farm was supervised by my riding teacher, a retired colonel. It had stables for seven or eight horses and about twenty cows, and pigs. Nearby was a chicken farm where an exiled Russian, formerly I believe, a general, took care of every conceivable variety of chicken, for my father was very interested in poultry. Attached to the house stood a little chapel designed like one in a Macedonian monastery. My mother and father lived in the big house while we – children and our nurses – occupied the small cottage built in the shape of a kidney, surrounded by poplars and lovely beds of multi-coloured pansies. In the garage was a gymnasium where we used to amuse ourselves at volley-ball and gymnastics.

The whole property had been built and was run on the most modern methods. An electricity plant under the garage made us independent of city electricity, while an electric pumping station and central furnaces supplied all the houses on our land with steam heat and hot water. The houses were connected by a labyrinth of tunnels which conveyed the hot water and steam pipes, electric light and telephone cables, and which served as a means of intercommunication when the weather was bad. The longest tunnel, over one mile in length, ran from the palace to the garage, the second longest from the garage to the guard’s house. Food was sent in little heated trucks through the tunnels from the central kitchen.

The estate was also equipped with a dentist’s and a doctor’s surgery with a resident nurse. A Dr Rabinović attended once a week for anyone on the estate who wished to consult him. There was also a bakery, a carpenter’s workshop, a machine shop (quite a factory with lathes and grinding machines) in the big building where the garage was. This place particularly attracted me and I spent many happy hours pottering about there. A general store supplied practically everything from needle and thread to cornflakes, soap, chocolate, etc., to any spare parts one might require for a car or a motorcycle – and all at cost price! This was a fascinating place. The whole property was adminis¬tered like a battleship by two naval officers, one a paymaster lieutenant-commander, and the other an engineer. All electrical and engineering staff were recruited from the naval guard detachment.

Certain members of the household stand out in my mind. One of my favourites was Milorad, a fat, jovial fellow, known as ‘the frog’. It was he who served us with our English-type breakfast each day, consisting of porridge, bacon and eggs, and fruit, with tea to drink. Over Milorad was our elegant Russian butler, Šurka, who boasted that he had been a general in the Imperial Army, though this was never proved. He was a fine civilized type and spoke several languages. The staff viewed this refined creature with a certain antagonism, but he was always very well liked by the family.

My life took a more serious turn about this time when my father secured the services of Professor Kostić, headmaster of the King Peter I primary school in Belgrade. He came every morning to the palace to instruct me, and it was part of the ritual that I had to pack a bag as if I were going to school, and walk up from the cottage where I lived to the Marble palace where I had a schoolroom of my own. Professor Kostić taught me mathematics, reading, writing, geography and Yugoslav history. He also played the violin while I sang, but I fear my voice was never tuneful. In fact it croaked like a frog. A cavalry officer who conducted my hated riding lessons also supervised my physical training.

Saturday and Sundays were holidays, except that we had to go to church. My father was often too busy to accompany us, as he had to go visiting around the country. But he would often take me for walks, between audiences. Occasionally, I would go to his study while he was interviewing visitors, and this once led me into an embarrassing situation. There was a secret door into his study which was always a source of interest to me. One pressed a button and a door of the bookcase opened into his library. I had watched him enter by this means once and thought I would copy him. I came in through the bookcase while he was engaged with an important visitor. I was told, very firmly, to get out.

I was always a very inquisitive child and the different gadgets he had in his office attracted my attention. There seemed to be buttons to press everywhere, and I remember pressing three of these while he was talking to someone and being most gratified when in walked the Minister of Court and two ADCs.

(to be continued...)

Извор:  https://www.facebook.com/NJ.K.V.Prestolonaslednik.Aleksandar?fref=ts