Арчибалд Рајс, “пријатељ Срба из најтежих дана” - Archibald Reiss, “a friend of Serbs in the toughest days”

Др Арчибалд Рајс, професор Универзитета у Лозани и швајцарски криминолог дошао је у Србију почетком Првог светског рата како би направио увиђај у недела аустроугарске војске, а остао је у њој до смрти. Запамћен је као један од највећих пријатеља Срба са којима је прошао и најтеже и најславније дане Великог рата.

Син немачког земљопоседника Рајса, млади доктор наука, хемичар, професор Универзитета у Лозани, познати криминолог, Арчибалд Рајс, одазвао се позиву српске краљевске владе да у својству неутралне личности изврши увиђај у злочине који су почињени у Србији од стране аустроугарске војске почетком Великог рата.

Иако због тога није био омиљен у домовини, слао је у свет слике о страдању Срба на почетку рата. Заволео је српског сељака и пожелео да се као добровољац придружи српској војсци и са њом подели најтеже дане. А то су управо били дани преласка преко Албаније које је као верни саборац проживео са војницима Моравске дивизије, са којом је учествовао и у пробоју Солунског фронта.

Крајем 1918. године, напустио је професорски положај у Лозани коју мења за Београд и скромну кућу на Топчидеру коју је назвао “Добро поље”, у знак сећања на место у Македонији где се одиграла једна од пресудних битака на Солунском фронту 1918. године.

Плац на Топчидеру Рајс је добио у знак народне захвалности, а кућа је изграђена по угледу на српске сеоске куће: једноставна, приземна, са само четири просторије. Међутим, на тој сасвим обичној кући постојало је нешто врло посебно: трем са три лука на два дрвена стуба обојена бојама српске државне заставе. Унутрашњост куће одговарала је Рајсовим виђењима српског села, његовог духа и менталитета.

Цео његов животни простор одисао је земљом коју је толико волео, па се слободно може рећи да је Рајс био Србин по опредељењу.

“Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу, ангажован у Министарству унутрашњих послова, али је убрзо дошао у сукоб са Николом Пашићем. Како није желео да сарађује са људима које није поштовао, др Рајс је одлучио да се повуче са јавне сцене.

У знак захвалности ратном другу и пријатељу, Удружење резервних официра и ратника подигло је споменик Арчибалду Рајсу у августа 1931. Године. Споменик је дело вајара Марка Брежанина. На 80. годишњицу од смрти Арчибалда Рајса, стручњаци Завода за заштиту споменика града Београда су обновили споменик.

топцидерспоменикарајсу0

У миру свог топчидерског дома, написао је неку врсту политичког тестамента “Чујте Срби”, у коме је дао своја запажања о манама и врлинама српског народа и у којој је јасно поставио разлику имеђу простог народа, коме је остао привржен до краја живота и функционера које је сматрао лопужама.

Грубе речи једног таквог функционера, бившег министра Капетановића, ратног профитера који је који је рат провео у иностранству, болесно срце Арчибалда Рајса није издржало. Умро је напрасно након једне расправе са њим.

Сахрањен је на Топчидеру, али је тестаментом своје срце завештао Кајмакчалану, да тамо почива уз његове саборце. Не заборављајући како је документовано описао њихове ратне злочине, Бугари су, како наводе историјски списи, украли његово срце са Кајмакчалана у Другом светском рату.

Срби су остали дужни доктору Рајсу да осим споменика и улице на Чукаричкој падини, назване по њему, преуреде његову трошну кућу на Топчидеру и претворе је у музеј. Остали су му дужни вечно сећање и помињање.

Док је, с друге стране, овај „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“, осим свог срца и живота, српском народу оставио у аманет и савет за године које су долазиле: “Чујте Срби! Чувајте се себе!”.

Извор : serbia.com

Archibald Reiss, “a friend of Serbs in the toughest days”

Archibald Reiss, a professor at the University of Lausanne and Swiss criminologist arrived in Serbia at the beginning of the World War I in order to investigate the crimes committed by Austro-Hungarian army, and remained in it until his death. He is remembered as one of the greatest friends of Serbs with whom he passed the worst and the most glorious days of the Great War.

The son of the German landowner Reiss, a young doctor, chemist, professor at the University of Lausanne, famous criminologist, Archibald Reiss, accepted the invitation of the Serbian royal government to investigate the crimes committed by Austro-Hungarian army in Serbia, at the beginning of the Great War.

Even though, this was the reason he was not popular in his homeland, he sent to the world pictures of the Serbs at the beginning of the war. He loved Serbian peasant and he wanted to join Serbian army as a volunteer and be part of it in difficult moments. Those definitely were the days when army was crossing Albany, in which he participated as a faithful comrade with the soldiers of Morava Division and in the breakthrough on the Salonika front.

At the end of the 1918 he was not working as a professor at the University of Lausanne anymore, and he changed this position for Belgrade and a modest house in Topčider, which he called Good Field, in memory of the place in Macedonia, where one of the decisive battles on the Salonika Front was fought in 1918.

Reiss got the land in Topčider, as a sign of national gratitude, and the house was built like majority of traditional Serbian houses in villages: simple, with ground floor and with only four rooms. However, there was something very special about that ordinary house: a porch with three arches on two wooden pillars painted with colors of the Serbian national flag. The interior of the house matched Reiss visions of the Serbian village, his spirit and mentality.

His whole living space was filled with a country he loved so much, so it can be said that Reiss chose to be a Serb.

“Your people are patriotic. I do not know a nation in which legendary national heroes live so long in national soul like it is a case with you. Your people are democratic, and truly democratic, but not in the way the politicians are. Among your people, a man is valued for being a man, a not for his suits and titles. The people are proud, but not mean. Finally, you are smart people, one of the brightest I have ever seen in my life”.

Monument in Topčider

As a sign of gratitude to war comrade and friend, The Association of Reserve Officers and Warriors raised a monument to Archibald Reiss in August in 1931. The monument is the work of a sculptor, Marko Brežanin. On the 80th anniversary of the death of Archibald Reiss, experts from the Institute for Protection of Monuments of Belgrade,

He was a member of delegation in Yugoslav government at the Peace Conference in Paris, engaged in the Ministry of Interior business, but he soon had a conflict with Nikola Pašić. As he did not want to work with people he did not respect, doctor Reiss decided to withdraw from the public life.

In the peace of his home in Topčider, he wrote sort of a political testament “Listen, Serbs“, in which he observed the strenghts and weaknesses of Serbian people, and clearly made a difference between the common people, to whom he remain loyal until his death, and officials, which he considered to be thieves.

Rough words of one such official, former minister Kapetanović, a war profiteer who was abroad during the war, sick and weakened heart of Archibal Reiss could not bear. After one argument with him, Reiss suddenly died.

He was buried in Topčider, but his heart was buried separately in Kajmakčalan, to rest there with his comrades. Not having forgotten how he descibed their documented war crimes, Bulgarians, according to historical records, stole his heart from Kajmakčlan in the World War II.

Serbs owed doctor Reiss that beside a monument and the street named after him in Čukarička Padina (Čukarička Slope), rearrange his dilapidated house in Topčider and turn it into a museum. They owed him an eternal memory and mentioning.

While, on the other hand, this “Swiss volunteer in Serbian army, a friend of magnificent warriors of Šumadija, Danube, Morava, Timok and Vardar“, besides from his heart and life, left Serbian people with the advice for years to come: ”Listen, Serbs! Watch out from yourselves!“

serbia.com

Како је „Њујорк Тајмс“ извештавао о окупираном Београду 1915. - „New York Times“ reports about occupied Belgrade in 1915

Почетком Првог светског рата, очи светске, а поготово америчке јавности биле су упрте у Европу, а нарочито балкански фронт. Зато је „Њујорк Тајмс“ послао свог главног дописника из Берлина, Сајрила Брауна, да напише репортаже из палих престоница међу којима је био и Београд, “најтужнији град” према речима Брауна.

Балкански фронт је био жариште догађаја и линија којом је аустроугарска војска напредовала ка југу, а свака вест са тог подручја била је драгоцена у тумачењу догађаја који су у то време обликовали свет. “Њујорк тајмс” је желео ексклузивне репортаже из престоница које је непријатељ освојио.

На рути америчког новинара најпре су се нашли Брисел и Варшава, за које је рекао да и после окупације „делују прилично нормално“. А онда је дошао у Београд. Репортажа је написана 27. новембра 1915. У Берлин је поштом стигла 3. децембра, да би одатле телеграфом била прослеђена редакцији у Њујорку. Текст је објављен у „Тајмсу“ два месеца после пада Београда, 4. децембра 1915.

„Београд је мртав“, пише Браун. „Ово је најтужнији од три града која сам посетио“. Згрожен и помало уплашен, аутор даје сликовит приказ празних кућа, оброка остављених на пола, срушених зграда, сабласне и пусте атмосфере која је тих дана обавила Београд.

 „Могли бисте сатима да лутате кроз напуштене улице, поред празних кућа и опљачканих радњи, срећући само понеку Српкињу која се шуња. То су најсиромашнији од најсиромашнијих. Сви који су могли, напустили су град. Од 100.000 становника у миру, остало је мање од 20.000, не рачунајући мршаве и гладне псе“

Текст затим говори о путањи на којој су фон Макензенове јединице остављале само пустош и рушевине, од Дунавског кеја и Аде Циганлије до самог центра града. Оштећене зграде, остаци барикада које су биле последње уточиште јединица одбране Београда испред хотела „Москва“, сведок су рушилачке моћи аустроугарске војске. У разговору са аустроугарским официрима, сазнајемо да су они имали поштовања према Србима и отпору кога су пружили у одбрани Београда. „Срби имају више патриотизма у свом малом прсту него неки од наших осталих непријатеља у читавом телу“, каже стари аустријски пуковник.

Бескрајне колоне аустријских војника које воде руске ратне заобљенике једини су крећу на улицама. Аутор је приметио и понеку групу српских избеглица. Пошто су српски војници били рањени или превише исцрпљени од борби у одбрани града, Руси су били ти који су реновирали улице и чистили паклене трагове Аустријанаца по Београду.

Овај текст је вредан јер сведочи о страшном периоду по Србију из једног другог угла. Он има велику историјску и документарну вредност, пре свега зато што су Американци користили овакве текстове као оруђе које је касније допринело прављењу стратегије за укључивање америчке војске у Први светски рат.

Аутор: Златко Тодоровић

Serbia.com

„New York Times“ reports about occupied Belgrade in 1915

At the start of WW1, eyes of the world and especially American public were pointed at Europe. Balkan front was the center of the events, as the line of Austria-Hungary’s army advance toward south. Every piece of news from that area was priceless in explaining events which, at that time, shaped the world. That’s why “New York Times” sent their chief correspondent from Berlin, Cyrus Brown, to visit fallen capitals and write about them.

Warsaw and Brussels were on his route. He wrote that they seem “nearly normal”. And then he came to Belgrade. He wrote an article on November 27th, 1915. Article came to Berlin via mail on December 3rd, and then via cable to New York. The article was published in the “Times” two months after the fall of Belgrade, on December 4th, 1915.

“Belgrade is dead”, wrote Brown. “This is the sorriest of three conquered capitals I have visited”. Disgusted and a little bit afraid, author gives picturesque display of empty houses, meals left half finished on the table, crushed buildings, ghostly and bleak atmosphere that wrapped the Belgrade in those days.

„You can roam for hours through the deserted streets, past the empty homes and ransacked stores, meeting only a few slinking Serbian women, the poorest of the poor, for all who could do so have fled. Of the 100.000 peace-time inhabitants, fewer than 20.000 remain, not countin lean and hungry dogs“

The article further speaks about the path along which von Mackensen’s units left only devastation and ruins, from Danube coast and Ada Ciganlija all the way to the heart of the city. Damaged buildings, remains of the barricades which represented Belgrade defense force’s last stand in front of Hotel Moscow are witnesses of fierce Austro-Hungarian army. From the discussion with Austrian officers, we can learn that they had respect for Serbs and their resistance. In the words of an old Austrian colonel: “The Serbs have more patriotism in their little finger than some of our other enemies have in their whole body”.

Endless caravans of Austrian soldiers with Russian prisoners of war are the only people who move in the streets. Author notices a group of Serbian refugees here and there. Serbian soldiers were either wounded or too exhausted from defending the city, so Russian prisoners had to repair the streets and clean Austrian tracks through Belgrade.

This text is valuable because it witnesses horrible period for Serbia from a different angle. It has great historic and documentary value, mostly because Americans used these kind of reports as a tool for developing a strategy for later involvement of US forces in WW1.   http://query.nytimes.com/mem/archive-free/pdf?_r=1&res=9E00E1D7133FE233A25757C0A9649D946496D6CF

Author: Zlatko Todorović

Serbia.com

Продор који је одлучио Први светски рат - Decisive breakthrough of World War I

У незадрживом пробоју који је практично одлучио Први светски рат, српска пешадија је за 45 дана прешла 600 километара. Француски генерал Франше д’Епере записао је да ју је и француска коњица “једва сустизала”.

У јесен 1918. године, отпочео је пробој Солунског фронта. Мало ко од савезничких сила у И светском рату је тада могао и да претпостави да ће ово споредно ратиште ускоро добити такав значај, а да ће око 62 000 војника државе за коју многи више нису ни веровали да постоји, одлучити о исходу победе која је практично окончала Први светски рат.

У историји ратовања, никада се ни пре ни после није догодило да се једна цела држава – са краљем, владом, министрима, војском и добрим делом становништва, повуче са своје територије и насели на другој. Ипак, Први светски рат је приморао Србију да учини управо то. Са свих страна притиснута непријатељима, Србија се преко Албаније повукла до Грчке, одакле су преживеле војнике и цивиле савезнички бродови највећим делом превезли на острво Крф.

У априлу 1916. опорављена војска превезена је у Солун где су се већ налазиле савезничке пре свега, француске и британске трупе. Одатле су Срби упућивани на фронт који је, међутим, остао прилично стабилан и споредан у односу на фронтове на западу; тј. све до 14. септембра 1918. године и велике офанзиве.

Многи историчари који су истраживали Први светски рат забележили су силну жељу Срба да се што пре врате у своју домовину. Србија је сањана и о њој су се певале песме које су научили и остали савезнички војници.

Када је пробој коначно почео, српску војску више нико није могао да заустави! У француским војним извештајима остало је записано да српски одреди марширају и по 17 сати дневно, да их тешко сустиже и коњица и да бугарски војници пред њима беже и бацају оружје.

Врховни командант савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал Франше д’Епере наредио је јуриш. После недељу дана, трупе су прешле Вардар чиме је Солунски фронт пробијен.

Бугарска је капитулирала 29. септембра. Ово је била огромна победа за савезнике – из рата је избачена војска од 700 000 војника, а немачка команда је наредила опште повлачење. Јуришајући испред остатка војске, српске јединице са око 62 000 ратника тада су, према речима немачког цара Виљема II “одлучиле рат”.

На крају, цифре су биле готово нестварне – српска војска је за 45 дана прешла око 600 километара потискујући непријатеља и ослобађајући Србију. Београд је 1. новембра поново био слободан. Француски одреди су 10. новембра прешли Дунав и кренули у освајање Мађарске. Први светски рат је коначно завршен.

После краха Солунског фронта и губитака на осталим бојиштима, Немачка је затражила примирје. Борбе у Првом светском рату окончане су 11. Новембра 1918. Године. Негде тих дана “Манчестер гардијан” је написао: “Ма колико била велика улога Француза у победи, данас цео свет мисли на Србију”.

Први светски рат Србији је донео стравичне губитке. Животе је изгубило 26% укупног становништва наше земље, чиме се Србија нашла на првом месту по броју жртава, далеко испред свих осталих зараћених страна.

О славном пробоју Солунског фронта, генерал д’Епере је записао: “То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Decisive breakthrough of World War I

During the unstoppable breakthrough that ultimately led to the end of the World War I, the Serbian army passed 600 kilometers in 45 days. French general Louis Franchet d’Esperey wrote that even the French cavalry was barely catching up.

In autumn 1918 the Macedonian front (Salonika front) breakthrough started. The Allies couldn’t even assume that this secondary and less important front would soon gain such significance and that 62,000 soldiers from a country that many believed didn’t exist anymore would decide the outcome of World War I.

Never before, in the entire war history, has almost the entire population of a country with its king, government, ministers and army, left their homeland and relocated to another. Serbia did exactly that in World War I. Surrounded by enemies, Serbia retreated across Albania to Greece where all the people took refuge on the island of Corfu.

In April 1916, the recovered army was transferred to Thessaloniki and joined the French and the British troops. Soldiers were then sent to the battlefield and a front that was stable and secondary in comparison to the fronts in the West. Until September the 14th 1918 and the great offensive.

Many historians wrote of the great desire that World War I Serbian soldiers had to return to their homeland. They dreamed of it and sang songs about it. Songs remembered even by the Allied soldiers.

Once the breakthrough began, the Serbian army couldn’t be stopped. French military reports noted that Serbian troops marched 17 hours a day. Even the cavalry had difficulties catching up, while the enemy Bulgarian soldiers fled in retreat leaving their weapons behind.

The Supreme Commander of the Allied Forces in the Macedonian front, a French General Franchet d’Esperey, ordered full charge. A week later, troops crossed the Vardar River – and the Macedonian front was broken.

On September the 29th Bulgaria surrendered. It was a great victory for the Allied forces – 700,000 enemy soldiers withdrew from the war and Germany gave order to retreat. According to the words of German Emperor Wilhelm II, Serbian troops with around 62,000 soldiers delivered the final verdict.

In the end, the Serbian army passed around 600 kilometers in 45 days, fighting the enemy and liberating their homeland. On November the 1st Belgrade was free again, and on November the 10th the French troops crossed the Danube and started their advance through Hungary. World War I was finally ended.

After the Macedonian front breakthrough and defeats on all other battlefields, Germany requested truce. The fighting in World War I ended on November the 11th, 1918. The “Manchester Guardian” wrote: “Despite the immense role of France in the victory, today the world is thinking of Serbia”.

In World War I Serbia lost 26% of its population, more than any other country involved.

This is how General d’Esperey remembered the Macedonian front breakthrough: “They are almost all peasants, they are Serbs, strong when torments strike, sober-minded, modest, they are free, unbreakable, proud lords of their fields. But then the war came. And for the freedom of their homeland these peasants transformed easily into soldiers, the bravest, the most persistent, and the best of all. Those are great troops and I’m proud of having led them, side by side with the French army, all the way to the liberation of their fatherland….”

serbia.com

Леди Пеџет: “Само да ме моји Срби не забораве” - Lady Paget: “I only wish the Serbs don’t forget me”

Леди Пеџет је енглеска племкиња и хумана српска добротворка која је у Балканским ратовима и Првом светском рату лечила српску војску. По завршетку Другог светског рата, њен лондонски дом постао је стециште српских политичких избеглица. Новчано је помогла уређењу Српске цркве и Српског клуба у Лондону.

Леди Леила Пеџет је заволела Србе за време боравка у Београду током службе њеног супруга који је био британски представник у Србији. Своју хуману страну ова енглеска дама открила је током Балканских ратова, када је са енглеским лекарима основала војну болницу у Београду и посветила се лечењу српске војске као добровољна болничарка.

Почетак Великог рата затекао је леди Пеџет у Лондону. Па иако је ту била безбедна, племенита Леди није могла да седи “скрштених руку” док “њени Срби” ратују. Због тога је, не обазирући се на савете супруга и оца, већ у новембру са великом британском санитетском мисијом, преко Солуна, пошла ка Скопљу.

Присуствовала сахрани краља Александра Карађорђевића

Краљ Александар Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсеју. Игром случаја, истог дана леди Пеџет је славила свој 53. рођендан. Леди је желела да ода последњу почаст првом југословенском краљу, па је допутовала на његову сахрану. То је уједно био и последњи пут да је ова храбра и хумана жена посетила Србију.

Тифус је завладао скопском војном болницом, а леди Пеџет је толико пожртвовано помагала војницима да је убрзо и сама оболела од ове опаке болести. Након тешких дана борбе, Леди је ипак оздравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.

Већ у јулу се вратила у Скопље где је опет управљала болницом и направила гест који ће Србија заувек памтити. Српска војска кренула је у повлачење преко Албаније, а леди Пеџет је без обзира на савете и молбе својих најближих да одступи са војском, ипак остала уз рањенике који нису могли да се евакуишу. Скопље је у том тренутку било окупирано од стране Бугара.

Неустрашива Леди је у таквим околностима остала у Скопљу све док пследњи рањеник није напустио скопску војну болницу. Након тога, леди Пеџет се вратила у Енглеску и посветила својој другој љубави, природи. Али пре одласка, осетила је потребу да се опрости са својим Србима писмом које је било објављено на првој страни “Политике”, у коме, између осталог, каже:

“Од увек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.”

На свом имању недалеко од Лондона живела је мирно узгајајући птице и цвеће све док тај мир није помутио Други светски рат. Леди је у својој кући отворила болницу, а кад се рат завршио, њен дом је постао стециште српских политичких избеглица.

Постоје подаци према којима је помогла Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство. Он је уједно био један од многих Срба које је леди Пеџет угостила у својој кући.

Пред крај живота Леди је имала страх само од једног – да је њени Срби не забораве. „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”

Одликована је највишим Орденом реда Британске империје и највишим одликовањем Србије, Орденом Св. Саве. Београд ће заувек памтити Леди Пеџет кроз улицу на Дедњу која носи њено име.

Извор: serbia.com

Lady Paget: “I only wish the Serbs don’t forget me”

Lady Paget was an English noblewoman and a humane Serbian supporter who treated the wounded in the Serbian army in the Balkan Wars and the World War I. After the World War II ended, her home in London became a meeting place for the Serbian political refugees. She financially helped the setup of the Serbian church and the Serbian club in London.

Lady Leila Paget grew fond of the Serbs during her stay in Belgrade while her husband, the British representative in Serbia, was positioned there. Her humane side this English Dame exposed during the Balkan Wars, when she, along with the English doctors, established a military hospital in Belgrade, and dedicated herself to treating the wounded in the Serbian army as a volunteer nurse. The beginning of the Great War found Lady Paget in London. Even though she was safe there, the noble Lady couldn’t “sit on her hands” while “her Serbs” are at war. That’s why she, disregarding the advice from her husband and her father, as early as November, headed for Skopje, through Solun, with a large British medical mission.

She attended the funeral of the King AleksandarKarađorđević The King AleksandarKarađorđević was killed on the 9th of October 1934 following an assassination in Marseille. Accidentally, on that same day, Lady Paget celebrated her 53rd birthday. Lady wanted to pay her last respects to the first Yugoslavian king, so she traveled to his funeral. That was also the last time this brave and humane woman visited Serbia.

Typhus had already spread through the military hospital in Skopje, while Lady Paget helped soldiers with such devotion that she herself contracted this ferocious disease. After some difficult days of struggle, Lady ultimately got better and in May traveled to Switzerland for recovery. Already in July she was back in Skopje where she ran the hospital and made a gesture that Serbia would never forget. The Serbian army was starting to retreatthrough Albania, while Lady Paget, regardless of the advice and pleas from her closest friends and family to walk away with the army, nevertheless, stayed with the wounded who were unable to evacuate. Skopje was at that time under Bulgarian occupation. The fearless Lady stayed in Skopje under those circumstances until the last soldier left the military hospital in Skopje. After that Lady Page returned to England and dedicated herself to her second love, nature. However, before she left, she felt the need to say goodbye to her Serbs with a letter that was published on the first page of “Politika”, where, among other things, she said: “I have always had warm sympathies towards Serbia and Serbian people, and there was always some kind of a specific bond between them and me, that made me think of them with love, even when I’m far away from them, a bond that made me come to Serbia with the same amount of joy as when I went to my homeland. Once again, and truly, thank you all, and see you soon.” On her estate, not far from London, she lived peacefully, breeding birds and flowers until that peace was disturbed by the World War II. The Lady established a hospital in her home, and when the war ended, her home became a meeting place for the Serbian political refugees. There is information that she helped Miloš Crnjanski receive English citizenship. He was also one of the many Serbs Lady Paget hosted in her house. Nearing her life’s end she had only one fear – that her Serbs would forget her. “Should it happen that everyone forgets me, I wouldn’t care! But I would not take it lightly should my Serbs forget me!” She was awarded the Dame Grand Cross of the Most Excellent Order of the British Empire and the highest Serbian medal, the Order of St. Sava. Belgrade will always remember Lady Paget by the street on Dedinje that has her name.

serbia.com

ОТКРИВАМО: Шта је српски принц затекао у руинираном Белом двору и колико је у њега уложио!

Први пут у јавност износимо фотографије руинираног Белог двора и податке колико је новца из личних средстава уложио престолонаследник Александар ИИ Карађорђевић у његову санацију

Ових дана повела се полемика о томе колика се средства државног новца троше на одржавање Дворског комплекса многи српски медији лицитирали су разним цифрама, а Телеграф.рс вам по први пут износи тачне податке, као и доказе ште је Краљевски пар Карађорђевића затекао у Двору приликом свог повратка у Србију, као и да је престолонаследник Александар ИИ из својих личних средстава за те сврхе издвојио преко 3.600.000 евра!

Од повратка Краљевског пара у Србију, извесни медији су у више наврата износили неосноване оптужбе у вези са трошењем средстава за одржавање Дворског комплекса. Велика већина њих никада није објављивала податке о новцу који је унет у Србију захваљујући ангажовању Краљевског пара, а о чему је Телеграф недавно писао. Ради се о суми већој од 20.000.000 евра, која је у разним облицима хуманитарне помоћи стигла до Српских обданишта, школа и болница.

Како Телеграф.рс сазнаје одржавање Дворског комплекса од јула 2001. године до пролећа 2004. године падало је искључиво на терет Краљевске породице, која је у те сврхе из својих личних средстава издвојила више од 3.694.048,49 евра.

Република Србија одлучила је да одржавање Дворског комплекса врати на терет будзета 2004. године на предлог министарства финансија. На конференцији за штампу сазвану тим поводом тадашњи министар финансија Млађан Динкић изјавио је да тај чин представља врсту реванша Престолонаследнику Александру ИИ Карађорђевићу чијим личним ангажовањем је тадашњи председник светске банке Дзејмс Волфенсон одобрио репрограмирање дуга Републици Србији.

Министар финансија Млађан Динкић тада је нагласио да се ради о своти која вишеструко превазилази средства из будзета намењена одржавању Дворског комплекса.

Из кабинета престолонаследника Александра ИИ Карађорђевића кажу за Телеграф.рс да новац који се из буџета Републике Србије издваја за Дворски комплекс који је власништво државе и споменик културе од националног значаја, издваја се за одржавање комплекса, што подразумева чишћење и ситне поправке на Краљевском комплексу а не за реконструкције које су хитне и неопходне.

-           Комплекс у себи садржи врло важна уметничка дела, важне архитектонске споменике и он има трошкове одржавања који су велики. Такође, Дворски комплекс су потпуно бесплатно посетиле десетине хиљада грађана у протеклих 13 година, а трошкове организације тих посета сносио је Фонд Краљевски Двор. Новац који је држава издвајала за одржавање комплекса трошен је и на рестаурацију вредних уметничких дела, организовање изложби и књижевних вечери које се сваке године у великом броју организују на Дворском комплексу и које су потпуно бесплатно отворене за грађане. Одржавање Дворског комплекса на Дедињу изискивало је велике трошкове чак и у време док у Двору нико није живео – у време осамдесетих, када је био затворен и када није био отворен ни за посетиоце, нити је био резиденција политчара који су водили Југославију и потпуно је логично да одређени трошкови постоје и данас када се на Двору одвија веома интензиван друштвено-културни живот примерен споменику културе од националног значаја – речено нам је у кабинету.

-           У Извештају комисије за утврђивање стања објекта у комплексу Белог и старог Двора, а у који је Телеграф.рс имао увид до најситнијих детаља описано је катастрофално стање у којем се Двор налазио када су у њега ушли Карађорђевићи, а тако се могло видети да је фасада овог здања скроз оронула, кров знатно оштећен, да је темељ на појединим местима скроз раздвојен, да су плафони и зидови испуцали и да су цеви водоводне и канализационе попуцале и иструлиле и да је неопходна хитна санација читавог комплекса.

-      Извор: Телеграф     

-           (Д. З.)

Михајло Пупин, један од оснивача агенције НАСА - Mihajlo Pupin, one of the founders of NASA

Михајло Пупин, научник светске славе и утицаја који је усавршио телефон и добио Пулицерову награду, у Америку је стигао са свега пет центи у џепу

Михајло Пупин био је научник светског гласа и први човек са ових простора који је добио Пулицерову награду, а награда за допринос националним интересима Сједињених Америчких Држава носи његово име.

Био је један од оснивача организације из које ће касније настати америчка Национална ваздухопловна и свемирска администрација – НАСА. Један кратер на Месецу назван је по њему.

Оно што је мање познато је да је, као лични пријатељ Вудроа Вилсона, заслужан за одређивање граница Србије после пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Наиме, после “Великог рата” територију данашњег Баната је тражила Румунија и савезничке силе биле су спремне да јој учине тај уступак.

Пупин је тада контактирао председника Америке и вероватно искористио свој утицај – изнео је податке о свом родном селу, Идвору, у коме живе Срби и које би по тој подели припало Румунији.

Прослављени научник је одувек био познат као велики патриота, а Вилсон је закључио да Пупиново родно место не може да остане ван његове државе. Банат је остао Србији, а Пупин се вратио свом научном раду.

Када је давне 1874. године Михајло Пупин стигао у Америку, у џепу је имао свега пет центи. Дао их је за питу од шљива и онда остао потпуно без новца, сам, у земљи коју није познавао и међу људима чији језик није говорио.

Две и по деценије касније, био је научник светске славе, богат и утицајан. За аутобиографију „Од пашњака до научењака“ Михајло Пупин је добио Пулицерову награду и тако постао први Србин коме је додељено ово признање.

Од породице неписмених родитеља у малом селу у Србији, до доктора наука у далеком Њујорку, Пупинов пут је водио преко напорних физичких послова, непрестаног учења и усавршавања, до места професора електротехнике на Универзитету Колумбија, положаја првог дипломате Србије у Сједињеним Америчким Државама и особе у чију је част један кратер на Месецу назван његовим именом.

Светску славу Михајлу Пупину донео је проналазак “Пупинови калемови” – 20 година после Александра Бела он је патентирао изум који је усавршио телефон и омогућио да данас њиме разговарамо на велике даљине, да се јасно чујемо и да у везама нема шумова.

Овај проналазак донео му је велико богатство, које је Михајло Пупин трошио на оснивање фондова за стипендирање надарених студената из свог завичаја, за задужбине и музеје.

До краја живота, патентирао је још 23 проналаска од којих се већина користи и данас – од три дела која садрже сви електронски уређаји: исправљач, осцилатор и појачавач, Пупин је патентирао два.

Човек који је својим радом и трудом постигао све, Михајло Пупин је савременицима остао у сећању као марљив човек. Иако већ познат и богат научник, и даље је одлазио на своје имање и обрађивао земљу са радницима, а у слободно време читао и сакупљао дела писаца са простора Балкана.

Све мање људи данас верује да се само сопственим трудом и марљивим радом може напредовати и једног дана много постићи. Не тако давно, младић из Идвора отишао је далеко и освојио свет. У једном часопису за младе једном је објавио текст под називом „Шта сањалице могу постићи“.

Ако верују и никад не одустају – много. Михајло Пупин је доказ за то.

Извор: serbia.com

Mihajlo Pupin, one of the founders of NASA

Mihajlo Pupin, a world renowned scientist who won the Pulitzer prize and significantly improved the telephone technology, arrived to the United States with only five cents in his pocket.

The award for the contribution to the national interests of the United States is named after a Serb. Mihajlo Pupin was a renowned scientist and the first Serb who won the Pulitzer Prize.

He was among the founders of an organization that later grew into the US National Aeronautics and Space Administration – NASA. A Moon crater was also named after him.

But it is less known that he, as a close friend of Woodrow Wilson, is responsible for the determination of the borders of Yugoslavia after the Salonika front breakthrough and the end of World War I.

After “the Great War” Romania claimed the territory of Banat and the Allies were prepared to make that exception.

Pupin contacted the president of the United States and probably used his influence – he presented the data about his birth place, the village Idvor, populated by Serbs, which would now belong to Romania.

The famous scientist had always been known as a great patriot and Wilson concluded that Pupin’s birth place couldn’t be outside the borders of his country. Banat remained in Serbia, and Pupin returned to his scientific work.

In 1874 Mihajlo Pupin arrived to the United States with only five cents in his pocket. He spent it on a piece of prune pie and was left penniless and alone in a country he didn’t know and among people whose language he didn’t speak. Two and a half decades later he became a world renowned scientist, rich and influential.

Mihajlo Pupin won the Pulitzer Prize for his autobiography “From pastures to scientist” and became the first Serb who was awarded this prize.

From the family of illiterate parents in a little village in Serbia to the PhD in New York; Pupin’s life path led him from difficult handwork, constant learning and specializations, to the professor position at the Columbia University, to becoming the first Serbian diplomat in the United States and a person after whom a crater on the Moon was named.

The patent named “Pupin coils” brought international fame to Mihajlo Pupin – twenty years after Alexander Graham Bell, Pupin patented the invention that perfected the telephone and made long-distance calls without noise possible. This patent brought him great wealth.

He used it to establish scholarship funds for gifted youngsters at home, and he opened foundations and museums. In his lifetime he patented another 23 inventions, most of them are still used today – two out of three parts of each electronic device: rectifier, oscillator and amplifier, are Pupin’s patents.

Mihajlo Pupin was remembered by his contemporaries as a diligent and hardworking man, a man who achieved everything on his own. Although already famous and wealthy, the scientist visited his estate and worked the land with farmers, and in his spare time he read and collected the works of authors from the Balkans.

Fewer and fewer people believe that only thanks to our own diligence and effort we can succeed and achieve a lot. Not so long ago, a young man from Idvor reached far and conquered the world. Once he published a text titled “What can dreamers achieve” in a youth magazine.

If they believe and never give up – a lot. Mihajlo Pupin is a proof.

serbia.com

Свет о јунаштву Срба у Првом светском рату - The world talks about Serbian heroism in the WWI

Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија. Остала је истина окађена тамјаном, заливена капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом. Истина о народу за који је током историје погибија најчешће била питање живота, а смрт – одраз вере у живот.

Ове године навршава се 100 година од почетка Првог светског рата. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других централних сила од 28. јула 1914, када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до капитулације Аустроугарске, 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда, Српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф, где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт, где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја, борбе за пробијање фронта почеле су у септембру 1918. године. Српска војска је кренула у пробој Солунског фронта. По наредби војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје. О српским јунацима француски маршал Франше д’ Епере је у извештају својој влади о пробоју Фронта записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“ Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, тим истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“

Српска слава остала је забележена, али су и српске жртве биле огромне. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. Да би се боље разумео подвиг ове војске мале по броју, али велике по јунаштву, можда је најбоље погледати оно шта су други, савременици, о њој рекли:

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник.“

Нови бечки „Греие Прессе“, лист са најизраженијом кампањом против Србије, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка како су се остаци Српске војске, који су се спасли испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар.“

Келнске новине од 1918. године, у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.“

Фелдмаршал Макензен: „Ја необично ценим и волим вас из Шумадије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса, народ велике и сјајне будућности.“

Аустријски генерал Алфред Краус такође има високо мишљење о Србима, због чега се не устручава да каже: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.“

Норвешки пуковник Карстен Ангел 1915: „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Француски маршал Франше д’ Епере такође не крије одушевљење квалитетима српских војника, због чега се готово песнички пита: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Велика голгота у Првом светском рату изнедрила је читаву плејаду јунака. Међу њима се истиче Милунка Савић, као најодликованија жена – војник у Великом рату.

Из књиге „Српска војска у великом рату 1914 – 1918“ Душана Бапца. Издање Медија центра „Одбрана“.
Извор : serbia.com

The world talks about Serbian heroism in the WWI

No other country participating in the Great War paid as heavy a price for its freedom as Serbia did. The truth remains, censed with frankincense, watered with blood and tears, purified by faith in the rightness of sacrifice for the true goal ahead. The truth about a people for which casualties were historically most often a question of life, and death – a reflection of the faith in life.

This year will mark the 100th anniversary of the beginning of the First World War. The Kingdom of Serbia fought against Austro-Hungary and other Central Powers from 28 July 1914, when the Austro-Hungarian government declared war on it, to Austro-Hungary’s capitulation on 3 November 1918. In the first year of the war, Serbia defeated the Austro-Hungarian army in the Balkans. In the following year, its army faced the Triple Invasion. Unwilling to surrender, the Serbian army retreated through Albania. It was evacuated to Corfu, where it rested, armed itself, and reorganised. From there it was transported to the Salonika Front, where it achieved success as early as 1916. After a long period of calm, battles to breach the Front began in September of 1918. The Serbian army set out to breach the Salonika Front. On orders of commander Živojin Mišić: “With unswerving faith and hope, heroes, onwards to the fatherland” – militarily speaking, the army made a breakthrough of the Salonika Front and wrote one of the holiest and most brilliant pages of Serbian military history. French marshal Franchet d’Espèrey wrote in a report on the breakthrough of the Front to his government: “Operations need to be slowed down as there is no communication to deliver food to advancing French troops; only Serbian troops need no communication, they move like a storm – forward.” Robert Lansing, US Secretary of State, said on the same topic: “When the history of this war is written down, its most glorious chapter will bear the title SERBIA.”

Serbia’s glory was recorded, but Serbia’s sacrifices were also immense. The price that Serbia paid for the great victory in the First World War was disproportionately heavy. During the war, it lost an estimated 1,100,000 to 1,300,000 inhabitants, making up nearly a third of its total population, or as much as 60% of the male population. To better understand the feat of the army which was small in numbers, but great in bravery, it may be best to see what others, its contemporaries, said about it:

German Emperor Wilhelm, imperialism and Serbia’s opponents personified in his time, said of the Serbian people: “It is a shame that this small nation is not my ally.”

The new Viennese Greie Presse, a newspaper that waged the most intensive campaign against Serbia, wrote about the Serbian people in 1918: “It will remain a puzzle how the remnants of the Serbian army which managed to escape Mackensen’s army, could later be made fit for battle. It is proof that the Serbian soldier is among the toughest warriors the global conflagration has seen.”

The Cologne newspaper from 1918 states in the article The Psychology of Retreat: “Few soldiers fought like the Serbian soldier did. He died where he had been ordered to stand his ground.”

Field marshal Mackensen: “I have an unusual admiration and love for people from Šumadija. You are a heroic nation, full of honour and pride; a nation with a great and brilliant future.”

Austrian general Alfred Krauss also held a high opinion of Serbs, which is why he didn’t hesitate to say: “I’d like to use this opportunity to note that we have come to know Serbs as worthy enemies. I considered them, and I consider them still, the strongest of our enemies in the military sense. Undemanding, clever, cunning, particularly mobile, well armed, abundantly supplied with ammunition, skilled at using the land, very well managed, stirred to battle by hate and enthusiasm, they inflicted much more difficulty to our troops than the Russians, Romanians and Italians did.”

Czech author Erwin Kisch, corporal of the Eleventh Regiment of the Ninth Austro-Hungarian Division and participant in the Battle of Kolubara, made an interesting statement: “It was only in Serbia in 1914 that I realised that the freedom of small nations is a force stronger than the violence of the great and powerful ones”, he wrote. “Only here did I understand Chateaubriand when he said that a relentless force – the will, overcomes everything, and that might’s weakness is that it only believes in might.”

A Japanese professor at the school of medicine in Tokyo, chief of the Japanese Red Cross mission in Paris during the First World War, said in his speech: “Until this war, we, the Japanese, enjoyed the reputation of being the soldiers with the strongest spirit of warriorship. This time, we have to admit that the Serbian soldier has taken this primacy from us. Don’t mind, dear Serbs, that we are also slightly jealous of that.”

The Norwegian colonel Carsten Angel, 1915: “We arrived with little respect for Serbian soldiers, and we return full of admiration. We’ve seen a calm, confident, patriotic people. We have found the best soldiers in the world – brave, obedient, sober, resilient, willing to sacrifice their lives for their country and national idea.”

French marshal Franchet d’Espèrey also expressed his excitement at the Serbian soldiers’ traits, which is why he asked, almost poetically: “Who are those heroes who can say that they have deserved one of the greatest accolades in the world? They are peasants, almost all of them, they are Serbs, thick-skinned, sober, modest, unbreakable, they are free people, proud of their race and masters of their fields.”

The great Golgotha of the First World War gave birth to an entire cluster of heroes. Prominent among them is Milunka Savić, as the most decorated female soldier of the Great War.

From the book “Serbian Army in the Great War 1914 – 1918” by Dušan Babac. Published by the Media Centre “Defence”
serbia.com