"Пуч у Београду. Јутрос је југословенска влада поднела оставку. Демонстрације пред немачком амбасадом. Антинемачке демонстрације у Београду и у другим градовима Србије. Уговор још није ратификован. Нови председник владе зове се Симовић. Око 13.00 јављено да је Фирер одлучио да уништи Југославију. Врховни команданти копнене војске и ваздухопловства већ се налазе код Хитлера."
Тако је у ратном дневнику Врховне команде Вермахта описан 27. март 1941. године, дан када се београдским и улицама других градова проламало „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“.
Реакција на Тројни пакт
„Наша одбрана није довољна, нити је пак јака да можемо да водимо другу политику од ове која нам се сада намеће. Поготово кад смо добили тачна обавештења од министра војске генерала Петра Пешића да би у случају рата наша одбрана била недовољна. Савезника немамо који би нам притекли у помоћ. Немци су у зениту своје моћи“, рекао је кнез патријарху Гаврилу, када је неколико дана раније он покушао да га одговори од потписивања Тројног пакта.
Незадовољство већег броја официра, опозиције и СПЦ због попустљивости кнеза Павла према Немцима, који су после анексије Аустрије у Трећи рајх и приступања Бугарске дошли на границе Краљевине, достигло је врхунац. Група прозападно оријентисаних официра одлучила је да изврши пуч и уместо трочланог намесништва, које су чинили кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, на власт доведе малолетног краља Петра ИИ Карађорђевића. Већ 26. марта по подне Боривој Мирковић генералу Душану Симовићу саопштио је одлуку да током ноћи „уклони издајнике“.Непуна три сата била су довољна да у центар Београда уђу тенкови и пешадија, да се опколе министарства, ухапсе чланови владе, заузме Главна пошта и блокирају излази из града. Око три сата после поноћи све је било готово, а генерал Симовић преузео је политичко вођство. Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом којом је Петар ИИ, пет и по месеци пре пунолетства, преузео краљевску власт.
Млади краљ је тај свој први акт видео и потписао тек увече. У међувремену је на радију најављен као краљ прокламацију прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10.00 сати преко радија „у име свих владика српских, сакупљених на Светом архијерејском сабору“ и у своје име патријарх Гаврило Дожић благословио је пуч. Кнез Павле, кога је вест о пучу затекла у Загребу на путу за Блед, вратио се у Београд и с породицом је напустио земљу.Отворена питања
Убрзо је Хитлер напао Југославију, а дилема да ли је рат могао бити избегнут да није било пуча, остала је до данас. Многа питања су отворена. Ко је стајао иза пуча? С којим циљем? Да ли су Срби злоупотребљени? У почетку се сматрало да је 27. март определио Југославију за антифашизам. За војску пуч је био патриотски чин. Комунисти су демонстрације искористили за приближавање Совјетима, па је њихов значај глорификован, а пуч стављан у други план. Влада у емиграцији пуч је стављала у први план.
Данас је јасно да је пуч ишао наруку Британцима и Совјетима. Први су у Београду имали своју Управу за специјалне операције чији су агенти за подмићивање политичара и инцирање пуча потрошли 100.000 фунти стерлинга.
Другима је требао повод за одлагање немачког напада на СССР. Задатак совјетског пуковника Зубова био је да се повеже са потенцијалним пучистима и уз помоћ новца преотме их од Енглеза. Зубов се после три разговора са Дражом Михајловићем разуверен вратио у Москву, па је Стаљин у Београд послао генерал-лајтнанта Мустафу Голубића.
Улогу у организацији пуча имао је и Вашингтон, о чему сведочи изјава специјалног изасланика америчког председника Рузвелта за Балкан, обавештајца пуковника Донована: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“. Занимљиво је да Немачка, која је имала озбиљну и разгранату мрежу својих агената у Југославији и дојаве о припремама за пуч, није ништа учинила да га спречи.Одлазак кнеза Павла
У Хрватској је пуч схваћен као „атак на хрватску аутономију у Б ановини Хрватској“. Влатко Мачек био је спреман да брани кнеза Павла, који је око 7.00 сати ујутру 27. марта стигао у Загреб, где га је сачекао командант Четврте арми је генерал Петар Недељковић, са Симовићевим налогом да се врати у Београд. Мачек је предлагао смену и хапшење генерала Недељковића уместо кога би био постављен командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, а да се и из Хрватске пошаљу пукови против побуњеника у Београду. Кнез Павле одбио је тај предлог и прихватио пуч као свршен чин. Позив војсци да стане уз Намесништво оценио је као акт побуне против к раља. У међувремену је Симовић тражио од Мачека да са своја четири министра из Цветковићеве владе као потпредседник уђе у његову владу, на шта је он пристао. Кнез Павле је преко британског конзула у Загребу замолио британску владу да м у интервенцијом код Симовића олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. По повратку у Београд, око седам увече, са осталом двојицом намесника потписао је оставку и са породицом пред поноћ пошао за Грчку, одакле су га Британци са статусом по литичког затвореника послали у Кенију.
Улога СПЦ
Српска православна црква подржавала је пуч, а патријарх Гаврило Дожић више пута покушавао је да убеди кнеза Павла да одустане од потписивања Тројног пакта. Одмах по извршеном пучу окупио се Свети архијерејски сабор, чије је ванредно заседање било заказано за 27. март, а патријарх је пренео речи једног од краљевских намесника да ће СПЦ бити крива ако „народ буде устао и буду настали немири, и да ће последица тога бити улазак Немаца у нашу земљу“.
„Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе, па због тога и ми можемо само благословити ово дело“, рекао је патријарх, који се тога дана са прозора Патријаршије обраћао многобројним демонстрантима.
