Извештај
кроз затворени судски прозор о току поступка рехабилитације ђенерала Драже
Михајловића, комаданта Југословенске војске * Нервоза и притисак на Виши суд *
Тимочка улица на Црвеном крсту у Београду, већ трећи пут узастопце је сведок
уличне побуне против државног правосуђа. * Ко то тамо суди? * Српски медији
полако капитулирају пред притиском српске бољшевичке левице да се суди на
улици, а не у правосудној државној институцији. * Виши суд, на висини задатка,
савесно испитује чињенице у процесу, а избацује напоље политику. Сведочили
господа Коста Николић и Веселин Ђуретић, историчари.
У
Београду се, у поводу Предлога за рехабилитацију комаданта Југословенске војске,
у Вишем Суду и око зграде овог Суда, води занимљива битка за будућност
демократске реформе српског правосуђа. Хоће ли Београд и Србија (п)остати
Пијемонт грађанске слободе и демократског судства? Наиме, демонстрације испред
Вишег суда, блокада саобраћаја, ,,блиски сусрет са полицијом'', улична галама и
асистенција веома бројне полиције, доприносе вашарској атмосфери линча. Већ два
пута, на два рочишта, председник судског већа господин Александар Ивановић,
морао је (демократски) да замоли да се затворе прозори на судници, јер због буке
и галаме са улице, није било могуће судити. Трећи пут су новинари храбро сами
затворили прозоре, јер нису могли да чују судије и сведоке.
Ако је
тачно, што нисмо успели да проверимо, да је за овај уличарски вашар дало
дозволу Министарство унутрашњих послова, онда је ђаво однео шалу и притисци на
Виши суд су постали ,,институционални''. Упркос предлагачима, који тврде да је
судија јавна личност, улична ,,подршка'' судском процесу рехабилитације опомиње
и налаже да судија мора бити државни чиновник, који суди како му се нареди. То
је, тихи, помало бучни повратак у ,,славну и срећну'' 1946 годину. Јер, ако МУП
није дао сагласност за ове уличарске демонстрације, ,,жена у црном против
господе у белом и младих комуниста против старих демократа'' онда се питамо: зашто
је бројна полиција на километар око суда и на раскрсници Тимочке улице,
пријатељски се дружећи са демонстрантима, толерисала разуларену, проблематичну
и неорганизовану гомилу?
Кажу,
додуше, да су жене у црном демонстрирале за надницу од 20 евра, али то је
вероватно само злонамерна гласина. Србија још увек нема своју организовану
,,војску за демонстрације'', попут оне која је постојала и марширала за време
Милошевића.
Судском
већу заиста треба пожелети снагу да нас врати у цивилизовану европску стварност.
Особито, пресудом овог суда, која је битна за еманципацију и рехабилитацију
државе и нашу будућност.
На суђењу
је сведочио најпре Веселин Ђуретић. Он је, према својим речима, саставио
експертизу ,,овог случаја'' коју је у писаном облику доставио Судском већу.
Предлагач рехабилитације, Српски либерални савет, као и новинари, остали су
прикраћени за овај документ, који ће морати накнадно да упознају.
Господин
Ђуретић је сведочио о томе да се комадант Југословенске војске Драгољуб
Михајловић нашао на раскрсници будућег организовања државе. Његова концепција
је била либерално демократска, снажно грађански обојена, која подразумева
демократију, грађанску лојалност, а не револуцију. Друго гледиште је било
,,...авнојско које је разбијало српске земље и поткопавало Југославију у
суштини сепаратистичко ретроградно великохрватско и великоалбанско, који је
модел персонификовао Јосип броз Тито...''
Тезе и протезе
Затим је
сведочио господин Коста Николић, историчар млађе генерације, тј. оне ретке
групе историчара Србије, која није контаминирана српском левичарскобољшевичком
пропагандом са Универзитета у Београду. Он је настојао да укаже на суштинска
питања везана за комаданта Михајловића. Господин Коста Николић је, иначе,
посебно запамћен својом изјавом од пре пар година у недељнику НИН, када је
рекао: ,, Комунисти нису пуцали у окупатора, већ у државу''.
Овај
сведок је указао на ,,неколико теза, којима се оспорава потреба да се изврши
рехабилитација''. Најгласнији су ,,миротворци'', тј. они који кажу да би
рехабилитација ђенерала Михајловића посвађала Србију са окружењем, успорила
европски пут Србије''- Сведок је рекао:,,...Мој одговор на овакво мишљење је,
да је оно потпуно нетачно и да рехабилитација Ген. Михајловића свакако неће
утицати на европски пут Србије. Тим пре ово мислим, зато што је у Европи донето
неколико Резолуција од стране Европске комисије упућене земљама са тоталитарним
режимима да се суоче са процесом рехабилитације. Србија ниједну од тих
Резолуција није потписала до данас''.
,,Када је
реч о суђењу Михајловићу, њему је на терет стављено да је ратни злочинац и
издајник... На основу докумената до којих сам дошао, не делим такво мишљење,
сматрам да је судски поступак био монтиран''.
Оптужница
је имала 15 тачака, а Михајловић је осуђен по 7 тачака, те то говори да је већ
у току самог суђења отпало 8 тачака за које је оптужен.
Он је
уствари осуђен зато што је ,,издао Народноослободилачку борбу и зато што је
допринео истребљењу југословенских народа на овом простору''. Осуђен је и зато
што је прогласио народу ,,Није време за устанак'', држећи се разлога, бруталних
одмазди окупатора само према српском народу. ...Такође је осуђен и због
заговарања идеје ,,јака Србија, јака Југославија''. По свом карактеру, ово је
међутим политичко питање. Он није осуђен по командној одговорности. ,,Не
постоје докази, рекао је Николић, да је Михајловић као комадант издавао наредбе
за ликвидацију''.
Осуђен је
,,...и као припадник издајничке Владе чији је председник био Слободан
Јовановић''.
Покушало
се у оквиру поступка да му се докаже кривица за убиство у Горњем Милановцу, али
то није успело.
Када је
реч о позицији Михајловића, током рата, истичем, казао је сведок, да је он био
једини легални представник Југословенске краљевске војске, да је Вермахт овај
покрет признао као легалне трупе...
У вези
издаје, сведок је указао да је први споразум између партизана и Вермахта
сачињен 1943. године и то је био писмени споразум о ненападању...За разлику од
партизана, Михајловић никада није имао никакав писмени споразум са Немцима.
Приликом
заробљавања Михајловића, од њега су одузета лична документа, између осталог и
бланко папири на којима је био његов потпис са печатом Југословенске војске и
постоји сумња да су на овим папирима накнадно уношени садржаји. Посебно се то
односи на наводно писмо Степинцу 1942. године баш кад је Степинац био у
Ватикану, тј. физички није био у Загребу...Слично је и са оптужбама за преписку
са Павелићем, па и са Мусолинијем, нити је ова преписка документована на
суђењу.
По мом
сазнању, рекао је сведок, као и по истраживању Комисије, нема доказа да је
после суђења Михајловићу уручена пресуда, да је имао право на жалбу...Према
доступним подацима, размишљало се да Михајловићу и осталим оптуженима буде
ускраћено право на одбрану, али се од тога одустало.
На питање
ппуномоћника предлагача, адвоката Александре Андрић, о преким судовима у Чачку,
сведок је изјавио:,,...мени није познато да су на територији Чачка постојали
било какви преки судови у којима су били припадници Равногорског покрета, љотићеваца,
недићеваца, осим суда сачињеног између партизана и равногораца, који никада
није функционисао, а који се односио на њихов међусобни сукоб.
На
изричита питања суда, сведок је изјавио: ,,Михајловића су ухапсили припадници
српских снага, српска ОЗНА и то на територији друге републике, док су га
ислеђивали припадници Федералне полиције и то два месеца, без могућности да
Михајловић има контакте са спољним светом, нити са адвокатима. У том периоду
испитивао га је Јосиф Маловић, високи функционер ОЗНЕ, пуковник који је
претходно био на специјализацији у Москви.''
Следеће рочиште одређено је за 25. јануар
идуће године у 12 сати.
Надамо се, без инцидената на улици, са
отвореним прозором Вишег суда.
Милорад
Станојловић
Нема коментара:
Постави коментар