НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕМИНУО ЈЕ ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ

Њ.К.В. Томислав Карађорђевић,  рођен је 19. јануара, 1928. године у Београду, на Богојављење по јулијанском календару, у 1 сат, као други син Краља тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), Александра I Карађорђевића Ујединитеља (1888-1934) и краљице Марије (1900-1961), друге ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна (1865-1927) и румунске краљице Марије (1875-1938).

Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, јадранског мора и Дунава.

Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937-1941, школовао се у Sandrayd School (Cobham, Енглеска), затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946-1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.

Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.

При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког диктатора, Јосипа Броза Тита, под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра, 1945. укинула монархију (док је 8. марта, 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, Принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем Уставу Југославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.

После Kембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини West Sussex. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.

Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959).

После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Mери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).

Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.

Током раскола у Српској православној цркви, током ' 60. година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.

Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.

Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Mека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.

Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.

После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је "издао" Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.

Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.

Умро је 12. јула 2000. године, на Сабор Светих Апостола Петра и Павла по jулијанском календару, на славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.

У среду 11. јула, дан пре но што ће умрети, Томислав Карађорђевић дао је интервју "Тајмсу". По речима новинара, жестоко осуђујући Запад ("Немачка, Француска и САД изгубиле су своју цивилизацију; оне су одговорне што су уништиле моју земљу"), принц Томислав није дозволио да га наведе да нешто каже о томе шта мисли о режиму Слободана Милошевића. Одређенији је био у погледу опозиције: "Познајем опозиционе лидере и једино могу да упитам шта су то они урадили у последњих десет година? Мислим да су нам потребне свежа крв, нове идеје и нова идеологија која ће доћи из земље, а не изван ње." Ипак, није издржао а да се поводом најновије промене југословенског устава не упита која би друга земља променила устав само због тога да би неко остао на власти?"

Принц Томислав Карађорђевић рођен је у Београду 19. јануара 1928. као други син краља Александра. Судбина је хтела да не буде ни најстарији, престолонаследник, ни најмлађи син, онај коме – бар у бајкама – припада сва слава. Ни у 1934. године објављеној монографији "Народни краљ и његова породица" готово да нема чак ни рутинских хвалоспева Томиславу. У Југославији је живео само првих једанаест и последњих девет година живота: отуда, можда, изостављање Велике Британије – у којој је живео више од пола века – са списка западних земаља које су прошле године бомбардовањем разарале Југославију. Осим тога, био је кумче британске краљице мајке.

ПОВРАТАК КУЋИ: На почетку распада ондашње СФРЈ, 1991. године, Томислав Карађорђевић се вратио у Београд. "Са собом сам имао само пасош од пре Другог светског рата, онај што сам имао кад сам пошао у Енглеску на школовање. Показао сам царинику тај пасош, јер другог нисам имао. Узео га је, разгледао, љубазно ми га вратио и рекао: ''Много сте остарили од онда'', сећао се Томислав Карађорђевић.

Много је нагађања о томе зашто је Милошевићев режим, у то време "најчвршћи бедем" у одбрани социјализма као светског процеса, одобрио стални боравак баш Томиславу – мада је прве кораке на путу (бар "туристичког") повратка Карађорђевића начинила принцеза Јелисавета још крајем осамдесетих година. О постојању некаквог прећутног договора, или бар услова, индиректно сведочи доследно уздржавање Томислава Карађорђевића да јавно, све до последњег дана, говори о Слободану Милошевићу. У истом контексту може се тумачити и чињеница да је пасош и држављанство СР Југославије Томислав Карађорђевић добио тек пре неколико месеци.

Овдашњи обожаваоци династија, који често на припаднике краљевских кућа гледају као на посебну зоолошку врсту, исто као и теледириговани "монархисти", ако не би у лику и делу грофа Долгорукова, "Немањића" или њему сличних пронашли задовољавајућег претендента, помињали су и Томислава као свог фаворита. За нијансу озбиљније калкулације, изгледало је, биле су оне о Томиславу као кандидату за владара Републике Српске или – ко се сећа, сећа се – државе која би настала (два-три пута проглашеним) уједињењем РС и Републике Српске Крајине. Томислав Карађорђевић лично није давао никакве јавне поводе за такве и сличне приче, осим што је током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године релативно често боравио у Републици Српској. Биљана Плавшић данас каже како "није било ниједног редова, ниједног војника на првој линији фронта кога није обишао и за кога није нашао покоју реч утехе".

Сахрани на Опленцу – обављеној у недељу 16. јула – присуствовао је, осим удовице Линде и њених синова Ђорђа и Михајла, односно деце из првог Томислављевог брака, Николе и Катарине, највећи део породице Карађорђевић, почев од престолонаследника Александра, његове супруге Катарине и најстаријег сина Петра. Доајен породице Александар Карађорђевић, син кнеза Павла, иначе пилот у пензији, изјавио је да ће "Томислав имати шта да каже нашим очевима на небесима. Казаће им за Косово и Метохију, казаће им шта злотвори учинише са српским народом у три Југославије, казаће им како од велике и славне Србије начинише вересију, како на крају беху обезвређени сви српски ратнички успеси, све жртве, све победе..."

У присуству породице, гостију и неколико хиљада људи који су се стиснули у порти и око цркве-маузолеја Карађорђевића, свету литургију служио је владика шумадијски Сава, а опело је предводио патријарх Павле. Тело Томислава Карађорђевића положено је у средишњи гроб, наспрам гробнице краља Александра.

(НЕ)ОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ: Тај део крипте предвиђен је за сахрану краљице Марије, краља Петра ИИ и најмлађег брата Андреје. Томислав Карађорђевић је увек истицао своју жељу да земне остатке чланова најуже породице пренесе на Опленац. И колико год се трудио да остане ван политике, Томислав се и у тој својој жељи сударио са њом. Преносу остатака Петра Другог и Андреје противе се различите ("расколничке") струје СПЦ-а у Сједињеним Државама, а Томислав је сумњичио и Вашингтон да у том отезању има своје прсте. Што се тиче краљице Марије – чија је стогодишњица рођења недавно обележена, и која је 1961. године сахрањена на краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору – чини се да је Томислав Карађорђевић наилазио на одбијање британске краљевске куће. "Ако је краљици саветовано да то не чини из политичких разлога, онда се слажем са тим", додао је уморно новинару "Тајмса", дан пре но што ће сам умрети.

Сахрањен је на Опленцу, девет година пошто је ту пренето и тело његовог најстаријег брата, принца Ђорђа.

http://www.youtube.com/watch?v=6LbhZm4Z21I

Бивши краљ Грчке Константин у болници - Former King of Greece released from hospital following treatment for bladder infection

Бивши краљ Грчке Константин, је примљен у болницу 8. јула после несвестице, која је забринула лекаре  због срчаних проблема.

Према листу Еспрессо,  све је почело у поподневним сатима 8. јула, када му је позлило уз интензивне болове у уринарном систему, док је био на одмору са породицом у Порто Цхели, на Пелопонезу.

Његова породица је стално уз њега. Бивши краљ је  хоспитализован у Атини Биоклиник. Његово здравствено стање је  као у мају. 2009 је доживео двоструку операцију у Лондону за  замене аортног залиска.

Према информацијама, лекари на Биоклиник  Атини сазвао хитан савет да добију све информације о његовом здравственом стању и здравственој историји, и комуницирао са својим лекарима у лондонској болници где му је операција десио пре много година.

greece.greekreporter.com

10 JULY 2013

The former King of Greece, Constantine II, has been released from hospital after being treated for a bladder infection at the beginning of the week. He was admitted to the Bioclinic in Athens after being taken ill while on the family's annual summer holiday in Porto Cheli in the Peloponnese.

"A follow-up check might be required at a later date," the Greek royal family's website read.

"His Majesty would like to thank Dr Pantazis Kyriazis and the nursing staff at Biokliniki Clinic for their attendance and care."

In May 2009, King Constantine had surgery to unblock an artery and replace one of his heart valves.

He was on the throne from 1964 until the abolition of the Greek monarchy in 1973 following a referendum. That year the King and his wife Queen Anne Marie went into exile in Rome, then Copenhagen before finally settling in London.

The 73-year-old deposed monarch has no objections to Greece being a republic. "If the Greek people decide that they want a republic, they are entitled to have that and should be left in peace to enjoy it," he told Time magazine.

He married Anne Marie in 1964 and the couple went on to have five children including Crown Prince Pavlos and Prince Nikolaos. Originally a Danish princess, she is the sister of the reigning Queen Margrethe.

The King is close friends with his second cousin Prince Charles and is godfather to Prince William. A regular at social royal functions, he attended the Duke of Cambridge's wedding to Kate Middleton in 2011.

hellomagazine.com

КРАЉЕВСКИ ПАР НА ПРИЈЕМУ " ТЕСЛИН ЧАРОБНИ СВЕТ СТРУЈЕ " У ЊУЈОРКУ "

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина, присуствовали су у среду увече, 10. јула 2013. године пријему „Теслин чаробни свет струје” који је одржан у Дворани науке у Квинсу у Њујорку.

Поред Њ.К.В. Престолонаследника Александра II, који је био један од главних говорника, на пријему су се обратили г-ђа Мирјана Живковић, Генерални конзул Републике Србије у Њујорку, И г-дин Владимир Јеленковић, директор музеја ’Никола Тесла’ у Београду.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II истакао је да је веома срећан и поносан због чињенице да се лик и дело Никола Тесла све чешће помиње не само у Србији већ широм света.

„Данас, седамдесет година после Теслине смрти, име овог великог Србина све чешће се помиње и све више постаје надахнуће онима на којима свет остаје – младим људима окренутим стицању знања, повезивању људи из свих делова света и заједничком решавању проблема. Оно што је Тесла створио велико је, а како време пролази постаје још веће“.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II захвалио се Генералном конзулату Републике Србије у Њујорку, Скупштини Града Београда, музеју Николе Тесле и њујоршкој Дворани науке што су омогућили ово дивно окупљање којим се обележава живот и дело „човека који је изумео двадесети век“.

Royal Couple at New York City Reception “Tesla’s wonderful world of electricity”

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine attended a reception “Tesla’s wonderful world of electricity” in New York City Wednesday evening, 10 July 2013 at the New York Hall of Science in Queens.

Besides HRH Crown Prince Alexander, who was one of key note speakers, guests were also addressed by Mrs. Mirjana Zivkovic, Consul General of Serbia in New York, and Mr. Vladimir Jelenkovic, director of the “Nikola Tesla” Museum in Belgrade.

His Royal Highness Crown Prince Alexander emphasized that he was very happy and proud about that the work and achievements of Nikola Tesla have been increasingly recognized not just in Serbia but also all around the world.

“The name of this great Serb is being mentioned more and more today, seventy years after his death, and it is becoming more and more an inspiration to those who shall inherit the world – the young people poised at acquiring knowledge, connecting people all over the world and solving problems together. I am very happy and proud because of that. I express my gratitude to the Consulate General of the Republic of Serbia in New York, Assembly of the City of Belgrade, Nikola Tesla Museum of Belgrade and the New York Hall of Science for organizing this wonderful gathering, celebrating the life and work of ‘the man who invented the 20th century" added the Crown Prince.

Kraljevski  Dvor

Beograd 11040, Srbija                                   

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

НА ДАНАШЊИ ДАН НАВРШАВА СЕ 169 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА Њ.В. КРАЉА ПЕТРА I

Њ.В. Краљ Петар I

Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић  Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је  живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом - Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је  кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II.  Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. ''Желим да будем прави уставни Краљ Србије'' – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. - окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет  Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.

HM King Peter I

King Peter I Karadjordjevic was the fifth child of Prince Alexander and Princess Persida (the daughter of Duke Jevrem Nenadovic). He was born on St. Peter’s Day 11 July 1844. He finished elementary and high school in Belgrade, and continued his education at the Venel – Olivier Institute in Geneva. After his graduation, Prince Peter went to College Saint Barb in 1861, and then in 1862 he enrolled in the famous French military academy Saint-Cyr and graduated in 1864. 

While he was in Paris he showed interest in photography and painting, and kept improving his military and political education. That broadened his views on liberalism, parliamentarianism, democracy and its institutions. In the beginning of 1868, when he was only 24 Prince Peter printed his translation of John Stuart Mill’s essay “On Liberty”, with his preface, which later became his political program. 

After the assassination of Prince Mihailo Obrenovic in May 1868, political circles close to the Obrenovic dynasty included a paragraph in the new constitution, prohibiting the Karadjordjevic’s from returning to Serbia and confiscated their property.

Prince Peter joined the Foreign Legion in 1870 and fought in the war between France and Prussia during which he was decorated with the Legion of Honour. In 1875, he took part in the Bosnian-Herzegovina uprising as a volunteer under the assumed name of Peter Mrkonjic. After the failure of the Topola rebellion in 1877 he continued his political activities.

In the summer of 1883 he married Princess Ljubica-Zorka, the eldest daughter of the Montenegrin Prince Nikola in Cetinje, Montenegro. They had five children: two daughters Jelena and Milena and three sons Djordje (who renounced his right to the throne in 1909), Aleksandar and Andrija (he died as a child). After a short time in Paris, the Karadjordjevic family moved to Cetinje, where they lived for ten years. Due to his poor financial situation, Prince Peter sold his residence in Paris in 1894 and settled in Geneva Switzerland with his family. His contacts with people from Serbia continued, above all with Nikola Pasic, the leader of the Radical Party.

During 1897 Prince Peter left for Russia and was received by Tsar Nikola II. Three years later, he tried to reach an agreement with Serbia’s King Aleksandar Obrenovic regarding the recognition of the title Prince and the return of Karadjordjevic family confiscated property, but without success. Prince Peter reinforced his political activity for his return to Serbia. In 1901, he intensified his efforts to get closer to Austro-Hungary, offering his political programme.

On 28 May 1903, a group of Serbian army officers assassinated King Alexander and Queen Draga Obrenovic. The Serbian army organized a Coup d’Etat and proclaimed Prince Peter Karadjordjevic, then living in Switzerland, as the new King of Serbia. The National Parliament confirmed this on 15 June 1903. After 45 years the Karadjordjevic family regained the leadership of the Serbian state, starting a new era in its development. “I want to be a true constitutional King of Serbia” – said King Peter I in his declaration on the day of taking his oath.

From the beginning of his reign, King Peter I faced serious obstacles. Interior political fights disrupted the country and Austro-Hungary, benevolent towards the new Serbian King at first, it soon became an open enemy of Serbia, particularly after the crisis caused by the annexation of Bosnia and Herzegovina by Austria-Hungary in 1908.

The first Balkan War against Turkey in 1912 and the second – against Bulgaria in 1913, ended in the triumph of the Serbian Army under the supreme command of King Peter I. Serbian victories in these wars resulted in the liberation of the Raska District, Kosovo, Metohija and Macedonia, and their uniting with Serbia.

The constant physical demands of the Balkan Wars resulted in King Peter’s deteriorating health and on 24 June 1914 he transferred his royal prerogatives to his son Crown Prince Alexander. A month later Austro-Hungary declared war on Serbia, which sparked World War I. After the victories of the battles of Cer and Kolubara in 1914, Germany and Bulgaria entered the war in 1915 and the Serbian Army was forced to withdraw and leave the country. The Albanian Golgotha, a winter retreat of the Serbian Army through the mountains of Albania, furthermore affected the health of the aging King. However, he lived on to witness Serbia’s victory at the end of World War I and the liberation of Serbia along with the establishment of the new country the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes of which he was proclaimed the first King.

King Peter I died 16 August 1921 in Belgrade and was buried in the Mausoleum of St. George in Oplenac. Owing to his accomplishments in the Balkan wars and World War I, he was known by the people as King Peter I, The Liberator.

БУДУЋНОСТ ЈАПАНСКЕ МОНАРХИЈЕ - PRINCE HISAHITO: THE FUTURE OF JAPAN'S MONARCHY

Док британска а и светска јавност са нестрпљењем ишчекују долазак будућег монарха на свет, на другом крају планете, један дечак, потомак древне јапанске царске породице живи далеко од медијске пажње.

Шестогодишњи принц Хисахито једино је мушко дете које се за четири деценије родило у најстаријој светској монархији и припао му је нимало лак задатак да одржи у животу лозу за коју традиционалисти кажу да води порекло од праисторијске богиње сунца.

За разлику од Виндзорске палате чије активности пуне насловне стране таблоида и бескрајни су извор трачева и спекулација, детаљи из живота јапанске царске породице ретко прелазе зидине палате, наводи АФП.

Добро упућени извори тврде да млади принц води срећан и безбрижан живот, али живот у којем се већ припрема за своју будућу улогу владара на челу једне стабилне и угледне институције, далеко од обичног народа.

"Не мислим да принц Хисахито игра компјутерске игрице као његови вршњаци али верујем да има мирно и неспутано детињство", каже Шињи Јамашита, новинар и добар познавалац царске породице.

Иако богат, живот царске породице унутар китњастих и пространих токијских палата пун је рестрикција и ритуала од којих су многи тешко разумљиви спољном свету.

У јапанској традицији не би било места за ексцентричне епизоде принца Харија, шармантну блискости коју принц Вилијам испољава према обичном свету или свесрдно залагање принца Чарлса за очување животне средине.

Они воде живот по устаљеном ритму какав приличи јапанској царској традицији. Њихово ретко појављивање у јавности прате и снимају само одобрени медији који послушно сниме осмех на њиховим лицима, а затим склоне фотоапарате.

Један такав моменат у животу Хисахита забележило је око камере на његов пети рођендан када је прошао кроз обреде који подразумевају традиционалне кимоно-панталоне и симболично шишање.

Та традиција је једна од многих које се помињу у аналима историје Јапана који никад није био освојен, где се цар доживљавао као бог јер се налази на врху шинто релегије, древног јапанског веровања.

Али има наговештаја да традиција отвара врата за промене које носи савремено доба.

Хисахито је први јапански принц који иде у основну школу која није традиционална Гакушуин, институција намењена члановима царске породице.

Његова најстарија сестра, принцеза Мако студира на једном либералном хришћанском универзитету познатом по својој различитој култури, док је принцеза Како (18) још мање конвенционална и била је једна од пет чланица плесне групе у средњој школи.

Такве промене, међутим, не долазе изнутра, већ су више апсорбоване од нације коју царска породица симболизује.

"Царска породица не треба сама да уноси промене. Она се прилагодјава стању земље и одражава вредност јапанског народа свога доба", каже Јамашита.

Док се Хисахито није родио у септембру 2006. године, традиционалисти су страховали за будућност царске породице која влада Јапаном већ више од 2.600 година.

Принц престолонаследник Нарухито и његова супруга немају мушког потомка.

Криза је натерала јапанску владу да размотри измене закона којима би се омогућило да Нарухитова ћерка принцеза Аико наследи трон.

Али на велику радост јапанског народа, супруга Нарухитовог младјег брата на свет је донела дечака. Тако је проблем решен: након Нарухитове смрти, трон ће прећи на његовог брата који ће га предати сину, Хисахиту.

У Британији је недавно промењен закон тако да без обзира да ли ће супруга принца Вилијама, Кејт родити сина или ћерку овог месеца, то дете ће наследити престо.

Таква промена, како каже Јамашита, у Јапану није могућа и то нема везе са родном равноправношћу, већ са различитом природом монархије.

"Ако би принцеза Аико дошла на престо, то би значило да би њено дете чији би отац дошао из грађанске породице, било повезано са царском породицом преко женске линије. А то се у Јапану није десило у последњих хиљаду година", каже он.

Tanjug

Izvor: Blic online 

PRINCE HISAHITO: THE FUTURE OF JAPAN'S MONARCHY

TOKYO (AFP) - As an expectant Britain gets royal baby fever and readies to welcome a future monarch -- male or female -- the young boy who carries the destiny of Japan's ancient imperial family lives a life much less examined.

Six-year-old Prince Hisahito is the only boy in four decades born into the world's oldest monarchy, and will be entrusted with keeping alive a genealogical line traditionalists say can be traced back to a prehistoric goddess.

Unlike the House of Windsor, which lives life in the full tabloid glare and whose members provide endless fodder for gossip and speculation, the details of the lives of Japan's imperial family are scarcely discussed.

Commentators say the young prince leads a happy life, but one in which he is already being prepared for his future role as emperor at the head of a staid and revered institution, far removed from the common folk.

"I don't think Prince Hisahito plays computer games" like other boys his age, said Shinji Yamashita, a former official of the Imperial Household Agency and now a journalist specialising in royal matters.

"But he seems to be leading an unconstrained childhood," said Yamashita.

Japan's emperor is the nominal head of state and sits at the apex of the indigenous Shinto religion, an animistic belief system found only in Japan.

Although wealthy, the lives of the royal family inside ornate and spacious Tokyo palaces are heavily restricted and full of rituals, many of which are only hazily understood outside a tight inner circle of advisers.

Absent are the boozy exploits of Prince Harry, the charming common touch of Prince William, or the crusading environmentalism of Prince Charles.

Theirs is a life of regime and regimen; where their rare public appearances are carefully choreographed and recorded only by approved media, who dutifully snap the smiles of staged photo opportunities and then put the cameras away.

One such moment in Hisahito's life was his fifth birthday when he went through rites that involved the donning of traditional flowing kimono trousers and having a symbolic haircut.

The ritual, to mark a birthday considered important in Japan, along with ages three and seven, saw him standing on a "Go" checkboard, wearing the trousers for the first time in his life.

An aide, in the clothes of the Heian period (794-1185), combed his hair and then cut a few strands, before Hisahito jumped from the raised gameboard.

The tradition is one of many that stretch back through the annals of Japan's never-colonised history, where the emperor was treated as a god whose presence legitimised the authority of powerful political clans and warlords.

United States-led forces, who occupied Japan after its defeat in World War II, stripped the role of its semi-divine status, but the hushed reverence remains to the present day, with no mainstream media reporting anything but the authorised version of imperial lives.

There are nods to modernity -- Hisahito is the first royal child to go to a primary school other than the traditional Gakushuin, an institution built for the royals, while his oldest sister, Princess Mako, is a student at a liberal Christian university that is known for its diverse culture.

The middle child, 18 year-old Kako, is more unconventional still -- one of a five-piece dance troupe at high school with carefully curled hair.

But changes like this do not come from within, said Yamashita, rather they are absorbed from the nation the family symbolises.

"The imperial family are not supposed to seek change themselves," he said. "They adjust to the state of the country and reflect the values of Japanese people of their time," he said.

Until Hisahito's birth in September 2006, traditionalists had been gripped by fears for the future of a family they claim has ruled Japan for more than 2,600 years.

The heir to the throne, Crown Prince Naruhito, and his wife had produced no son.

The crisis prompted the Japanese government to reluctantly consider reforms to the law that would allow Naruhito's daughter, Princess Aiko, to ascend to the Chrysanthemum throne.

The debate was largely extinguished when the wife of Naruhito's younger brother gave birth to Hisahito. On Naruhito's death, the throne will pass to his brother, who in turn will pass it to his son, Hisahito.

In Britain, a change in the law means that whether William's wife Catherine gives birth to a boy or a girl this month, the child will inherit the throne.

But Yamashita, like many traditionalists, believes such a change in Japan is not possible.

"If Princess Aiko were to take the throne, it would mean her child, whose father would come from an ordinary background, would be only linked to the imperial family through the maternal line," he said.

"That has never happened in the past at least more than 1,000 years," he said.

The debate has nothing to do with gender equality, said Yamashita, but is something in a different realm.

"This is simply the nature of the Japanese imperial family," he said.
TOKYO (AFP)

РАЈНА ДРАГИЋЕВИЋ - ЛЕКЦИЈА ИЗ ЕТИКЕ

Драги моји студенти, поштоване колеге, будући професори*,

На дан када смо прослављали ваше апсолвентско вече, одложен је матурски испит малих матураната јер су се тестови које је требало да попуњавају појавили у јавности. Овај догађај само је једна од бројних манифестација урушености нашег просветног система, као и друштвеног система у свим областима. Долазећи на ваше вече и гледајући вас онако дотеране, насмејане, младе и пуне позитивне енергије, размишљала сам о томе хоћете ли успети да задржите тај оптимизам и када дипломирате и када се суочите с ниским платама, недовољним уважавањем професорске професије, прилично незаинтересованим ученицима, родитељима који су увек на страни своје деце (чак и ако је то на њихову штету), различитим притисцима и омаловажавањем. Mного тога око вас убијаће вам мотивацију.

Ипак, ако мене питате, на листи врхунских занимања налазе се следећа: професор, лекар, адвокат, судија, инжењери, још једном, професор. Ако питате све родитеље овог света чиме би желели да се њихова деца баве, одговориће вам на исти начин.

Разноразни неписмени и полуписмени људи данас себе олако могу назвати некаквим пи-аровима или менаџерима, необразоване водитељке себе зову новинаркама, а фолк-певачице уметницама, да и не говорим о арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима, копи-принт оператерима, маркетинг консултантима, офис-асистентима, портфолио-менаџерима, продукт дизајнерима. Иза звучних назива занимања најчешће се крију фолиранти који мисле да се углед може стећи преко ноћи, крију се они који нису имали издржај да заврше факултет који су започели, они који мењају занимања и професије као прљаве чарапе. Немојте заборавити да се професором, лекаром или судијом нико не може самопрозвати.

Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ви сте професори, а они су само власници квадратних метара!

Покушавају да омаловаже професорско занимање... Имајте на уму то да сте ви чувари достојанства своје професије. Звање професора стиче се са пуно труда, али још више муке треба уложити у знање како носити ту важну титулу. Водите рачуна о начину на који се понашате и када нисте у школи, размишљајте о свом одевању, ставу, односу према колегама, према ученицима и њиховим родитељима. Ако себе срозате у сопственим очима, онда ће вас и околина гледати са омаловажавањем. Будите поносни, самоуверени, будите спремни да учите и да се доживотно усавршавате, јер ви сте професори!

Волите своје ученике. Упознајте их са оним племенитим што носе у себи, а чега често нису свесни. Извуците оно најбоље из њих. Подигните им углед у њиховим сопственим очима. Нипошто им не поклањајте оцене, али им стално омогућавајте да поправе оцене које имају. Препознајте и поштујте њихов труд. Покажите им да могу бити успешни ако раде. Не убијајте им вољу. Професорски ауторитет не стиче се претераном строгошћу и самовољом, већ праведношћу и недвосмисленим договором којег обе стране треба да се придржавају. Хвалите најбоље јер ћете тиме инспирисати и остале да се потруде и понекад буду најбољи. Пружајте шансу многима да понекад буду најбољи. Немојте бити другари са својим ученицима и покушавати да им се на тај начин приближите. Ви треба да постављате правила у својој учионици, да одређујете границе, да држите конце у својим рукама, јер они су ученици, а ви сте професори!

Не заборавите да ћете предавати главни предмет, први у рубрици у Дневнику, и да ћете са својим ученицима проводити више времена од свих осталих професора. Ваш утицај на ученике биће најважнији. Будите свесни те одговорности. Као професори српског језика, ви сте чувари нашег језика и културе. Учите ученике да воле своју земљу. Често се може чути како професори својим најбољим ученицима саветују да што пре оду одавде. Почело је да се подразумева да је најбољи успех у школи сигурна пропусница за одлазак из Србије. Хајде да преокренемо перспективу! Укажите најбољим ученицима на то да треба да остану у Србији јер ће јој, као најбољи, помоћи да се опорави и постане боље место за живот. Не дозволите им да оду и да препусте земљу свакојаком олошу! Зацртајте им као животни задатак да се боре против живог блата у које тонемо. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ви сте професори!

Будите уверени да семе свих економских, политичких, културних, моралних реформи у овој земљи може да проклија само у породици, али и у вашој учионици, и то управо на часовима српског језика и књижевности! Зато се трудите да будете узор својим ученицима. Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена и победите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало. Победићете тако што ћете дати све од себе да садржаје које треба да представите својим ученицима учините занимљивим, узбудљивим, свежим. Успећете у томе само ако много знате, ако волите оно што радите и ако сте посвећени. Ученици то могу да препознају, и то непогрешиво. Не обазирите се на чињеницу да се неке ваше колеге не припремају за часове, да многи ништа не раде, а примају плату, не обазирите се на трулеж око себе и не предајте му се! Нека ваш час буде оаза знања у свеопштој пустињи, светла тачка у мраку, зрно смисла у бесмислу. Ви имате мисију: ако успете да повратите ауторитет школе и знања (а то се не може постићи ниједним законом, већ ентузијазмом професора), падаће као домине све препреке ка бољем животу у Србији. Од часа српског до економских реформи! Од часа српског до борбе против корупције! Од часа српског до космоса!

Ваша моћ је огромна и ваш задатак је од стратешког значаја. У томе је разлика између вас и разноразних менаџера, консултаната, координатора, администратора, оператера, богатих власника локала и осталих експерата за продавање магле. У њиховим рукама су пројекти, локали, авиони и камиони, а у вашим рукама је будућност ове земље. Никада немојте заборавити: ви сте професори!

*Проф. др Рајна Драгићевић одржала је овај говор 19. јуна 2013. године на апсолвентској вечери својим студентима

Izvor: Politika online

Izvor: Politika online

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР ЧЕСТИТАО РАМАЗАН ИСЛАМСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II честитао је Исламској заједници и верницима почетак светог месеца Рамазана, који почиње данас. „Примите моје срдачне честитке поводом почетка великог празника Рамазана, са жељама да овај свети месец проведете у миру и срећи са својим ближњима. Свети месец Рамазан је време које подсећа на принципе толеранције, правде, напретка и достојанства, на вредности које уједињују све људе, били они муслиманске веросиповести или не”, нагласио је Престолонаследник. Престолонаследник Александар упутио је честитке Муамеру еф. Зукорлићу, главном Муфтији Исламске заједнице Србије, Муфтији Мухамеду еф. Јусуфспахићу, Муфтији србијанском и Имаму београдском, великом Муфтији Адему еф. Зилкићу, реис-ул-улеми исламске заједнице Србије, Мустафи еф. Јусуфспахићу, Имаму нишком, почасном реис-ул-улеми Хаџи-Хамдији еф. Јусуфспахићу, члановима и верницима исламске заједнице у Србији, као и Едхему еф. Чамџићу, Муфтији бањалучком.

Crown Prince Alexander conveys congratulations to the Islamic Community for Ramadan

His Royal Highness Crown Prince Alexander II extended his congratulations to the Islamic community and the faithful on the advent of the holy month of Ramadan. “Please accept my heartfelt congratulations on the advent of the holy month of Ramadan. I send my wishes for you to spend Ramadan in peace and happiness with your loved ones. Ramadan is a time that reminds us of tolerance, justice, progress and dignity, all those values that unite all the people, Muslims and non-Muslims alike” emphasized the Crown Prince. The Crown Prince conveyed his congratulations to Muamer ef. Zukorlic, Chief Mufti of the Islamic Community in Serbia, Mufti Muhamed ef. Jusufspahic, Mufti of Serbia and Imam of Belgrade, Grand Mufti Adem ef. Zilkic, reis-ul-ulema of Serbia, Mr. Mustafa ef. Jusufspahic, the Imam of Nis, Reis-ul-ulema emeritus Hadzi-Hamdija ef. Jusufspahic, as well as to the members of the Islamic community and the faithful in Serbia and Edhem ef. Camdzic, Mufti of Banja Luka.

Kraljevski  Dvor

Beograd 11040, Srbija                                   

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs