Укупно приказа странице

Translate

петак, 5. септембар 2014.

ДАНИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У СРБИЈИ - REPUBLIC OF SRPSKA DAYS IN SERBIA


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

            The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II




Г-дин Предраг Марковић, члан Крунског савета, у име Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра II, присуствовао је данас промоцији пројекта „Дани Српске у Србији“. Концерту бањалучке Филхармоније у задужбини Илије М. Коларца присуствовали су Њ. Е. г-дин Томислав Николић, председник Србије, Њ.Е. г-дин Милорад Додик, председник Републике Српске, Њ.Е. г-ђа Маја Гојковић, председник народне скупштине Републике Србије, Њ.Е. г-дин Велимир Илић министар без портфеља задужен за ванредне ситуације, Њ.Е. г-ђа Жељка Цвијановић, премијер Републике Српске,Њ.Е. г-дин Игор Радојичић, председник скупштине Републике Српске, Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Јован,државни званичници две државе, културни радници и пословни људи.
Основни циљ ове манифестације је размена и представљање културних остварења и културне баштине.


REPUBLIC OF SRPSKA DAYS IN SERBIA
Mr Predrag Markovic, member of the Crown Council, attended Republic of Srpska Days in Serbia event on behalf of His Royal Highness Crown Prince Alexander II. Philharmonic Orchestra from Banja Luka performed wonderful programme, and concert at Ilija M. Kolarac Foundation was attended by HE Mr Tomislav Nikolic, President of Serbia, HE Mr Milorad Dodik, President of Republic of Srpska, HE Mrs Maja Gojkovic, Speaker of the Parliament of Serbia, HE Mr Velimir Ilic, Minister without portfolio responsible for emergency situations, HE Mrs Zeljka Cvijanovic, Prime Minister of Republic of Srpska, HE Mr Igor Radojicic, Speaker of the Parliament of Republic of Srpska, His Grace Bishop Jovan of Slavonia, state officials and many other distinguished guests.
This cultural and business project has the goal of promoting cultural and economic relationships between Serbia and Republic of Srpska.
Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

среда, 3. септембар 2014.

Трке болида Формуле 1, Београд, 1939. године. - I BEOGRAD CITY PARK RACE/BEOGRAD GP Kalemegdan Park - Beograd (YU), 3 September 1939

Велика је штета што је један значајан догађај, који се одиграо пре сам почетак ИИ Св. рата у Београду, скоро тотално пао у заборав. А значајан је, јер су 03. септембра 1939. године у Београду вожене прве и једине трке тадашњих болида Формуле 1!

Трке су вожене на стази око Калемегдана, а организоване су у у част рођендана краља Петра Другог Карађорђевића.

Колико је ово био значајан догађај за Београд, али и целу тадашњу Југославију, је податак да је тог дана на улицама Београда било између 75.000 и 100.000 људи! Ово је значајан број чак и за данашње појмове, а камоли пре 74 године!

У трци која је одговарала свим стандардима Формуле 1, на стази дугој 2,794 м, вожено је 50 кругова. Била је то последња ГП трка планирана за ту такмичарску сезону, а пошто је практично већ био започео рат, после трке око Калемегдана дошло је до прекида такмичења који је трајао пуних седам година.

Тога дана Београд је угостио неке од највећих имена тога времена као што су Тацио Нуволари, Манфред Фон Браухич, Херман Ланг... Нажалост због претње рата, у Београд нису дошли Робер Мазо и Жорж Грињар, али ни Рудолф Карачола, који је био повређен.

На овој ГП трци је победио Тацио Нуволари, а колики је мајстор био, показује податак да је у Београд стигао тек дан пред трку и одвозио само један тренинг!

На крају трке, поредак је би следећи:

1. Тацио Нуволари (Ауто Унион) - 130,839 км/х,

2. Манфред фон Браухич (Мерцедес-Бенз) - 130,4 км/х,

3. Херман Паул Милер (Ауто Унион) - 129,8 км/х.

Иначе, добар пријатељ мога оца, рођени Београђанин, који је тада имао свега 11 година, причао ми је како се добро сећа тог догађаја. Сећао се гужве која је пратила цео догађај, али и људи уплашених од несносне буке мотора која је одзвањала Београдом. Неки су чак у паници мислили да су почела ратна дејства и бомбардовање...

Нека овај кратки текст и ове фотографије буду мало подсећање на тај изузетни догађај, са жељом да се не заборави.
Владимир Јовицки Јовис














Ауто Унион Тyпе Д какав је возио Нуволари се и данас сматра за један од најлепших болида Формуле 1.

                                                                       


                                                                                                      I BEOGRAD CITY PARK RACE/BEOGRAD GP



Kalemegdan Park - Beograd (YU), 3 September 1939
50 laps x 2.794 km (1.736 mi) = 139.70 km (86.8 mi)

2          Hermann Lang            Daimler-Benz AG       Mercedes-Benz           W154  3.0       V-12
4          Tazio Nuvolari            Auto Union AG          Auto Union     D         3.0       V-12
4          Ulrich Bigalke Auto Union AG          Auto Union     D         3.0       V-12    DNS - reserve #8?
6          Manfred von Brauchitsch       Daimler-Benz AG       Mercedes-Benz           W154  3.0       V-12
8          Hermann Mьller          Auto Union AG          Auto Union     D         3.0       V-12
8          Hans Stuck      Auto Union AG          Auto Union     D         3.0       V-12    DNS - did not practice
10        Walter Bдumer            Daimler-Benz AG       Mercedes-Benz           W154  3.0       V-12    shared car #2
12        Bosko Milenkowitsch B. Milenkowitsch        Bugatti            T51      2.3       S-8
14        Raymond Sommer      Alfa Corse?     Alfa Romeo    Tipo 308          3.0       S-8       DNA
16        ?          Alfa Corse?     Alfa Romeo    Tipo 308          3.0       S-8       DNA
18        Luigi Villoresi Officine A. Maserati   Maserati          8CTF   3.0       S-8       DNA
20        Paul Pietsch     Officine A. Maserati   Maserati          8CTF   3.0       S-8       DNA

Nuvolari wins Auto Union's final Grand Prix race.
by Hans Etzrodt, slightly edited by Leif Snellman
The second Belgrade City Race in Yugoslavia was run despite the fact that WW II had already started. Nuvolari on Auto Union won the brief 81.3 mph battle between only five cars over this bumpy city circuit. Von Brauchitsch took the lead right at the start, only to lose it to Mьller's Auto Union after a spin on lap 16. When Mьller encountered tire problems on lap 30, Nuvolari inherited the lead, never to lose it again. Lang retired due to injury early in the race, when a stone smashed his goggles. Such was the pace of the 50 lap race that three drivers beat Brauchitsch's fastest practice time. The cause for the unusual tire problems may have been the strong grip on the small cobblestones in conjunction with the cars jumping high over the bumps. The cars from Auto Union and Mercedes-Benz had been evenly matched.
The Belgrade City Race was held in honor of the birthday of the young King Peter II. The 2.794 km road circuit, at the Sava and Danube river junction in Belgrade, encircled a little mountain, crowned by the huge old Turkish fortress Kalemegdan. The course went counter clockwise, had eight left hand turns, one fast right kink and no straight worth mentioning to do passing maneuvers. For the most part, the cobblestone streets were narrow, slippery and bumpy, causing the cars to briefly lift off the ground and jump through the air. The drivers also had to cope with tram lines on this rather short circuit, a bit longer than Pau but shorter than Monaco. The 50 lap race lasted just over an hour and with only five cars at the start, the event gave the impression of a demonstration run instead a grand prix. A Yugoslavian Grand Prix it was not. (Note 1)
      The international political atmosphere was extremely tense. A heavily armored Nazi Germany had seized Austria on 12 March of 1938, followed half a year later by the occupation of Czechoslovakia on 3 October. Gasoline had been rationed in Germany in early August of 1939. Per car, only five liters of fuel were issued at a tank stop. The stress and uncertainty of the times were felt even at the Swiss Grand Prix, two weeks prior to the Belgrade race. Headlines in the newspapers raised the fear of a looming war. Then, early morning of September 1, German troops had marched into Poland, starting World War II. Two days later, when the Belgrade race was run, both Britain and France were at war with Germany.
Entries:
Travel was not easy in these times of political tension and uncertainty. Somehow the German teams made it to Yugoslavia, a three day trip from Germany over Vienna and Budapest to Belgrade. Mercedes-Benz arrived with only two cars and a large tanker truck filled with fuel. Team manager Alfred Neubauer was accompanied by Hermann Lang, Manfred von Brauchitsch and Walter Bдumer as reserve. According to Neubauer, Rudolf Caracciola did not race because his leg had become worse again. Rudi also planned to drive only at the most important grand prix races in the future. Auto Union had H.P. Mьller, Tazio Nuvolari, Hans Stuck and Ulrich Bigalke as reserve driver. Why they needed four drivers for two cars had probably something to do with the uncertainty of these times. The only local entry came from Bosko Milenkovic with a 2.3-liter Bugatti T51, at least four years old. It had not been an easy decision for the Mercedes-Benz team to travel to Belgrade in times like these. Probably for the same reason, the expected Alfa Romeos and Maseratis did not show up.
Practice:
The first practice session on Thursday, August 31, was from four to six in the afternoon. Because of the political uncertainty, the atmosphere in Belgrade was very tense. Lang drove car W154-8 and did 19 laps, the fastest in 1m16.2s. Brauchitsch's best time with car W154-16 was 1m17.3s after 17 laps. Both cars were equipped with the altered fuel supply system introduced at the Swiss Grand Prix, to eliminate plug and piston ring problems they were plagued with in France and Germany. Only one Auto Union practiced, driven by Mьller. His fastest out of 16 laps was 1m18.3s with car 76011. Wild rumors about German troops at the Polish border and a possible war persisted all evening.
      The following morning, the fears turned to reality. The Belgrade newspapers sold special editions: "Germany at war with Poland." In all this excitement, a lot of foreign visitors left the hotels for their home destinations. The German teams were now undecided whether to race or immediately drive back to Germany. The organizers asked them to stay. Declining to start would have been a great financial loss for the promoter. The two hour practice started again at 4 PM. Lang improved his time to 1m15.4s after 10 laps, whereas von Brauchisch's best was 1m18.4s out of 10 laps. Mьller practiced again with car 76011, the fastest time of 1m18.2s. He pitted after 13 laps because oil and water temperatures were at 105 °C instead the 95 desired. Air and ground temperatures were 30 and 40 degrees respectively. Mьller did another seven laps without the front hood, resulting in a faster time of 1m17.2s. However, the temperatures remained the same. Since Nuvolari had not yet shown up, reserve driver Bigalke took out the second car, 76010, his best time was 1m37.0s. After five laps, he returned to the pits with fuel feed problems. Since a quick check revealed nothing, Mьller drove the car for nine laps, his fastest at 1m16.8s. The German preferred car 76010, with the stronger roller-bearing engine revving at 7200 rpm. It had been destined for Nuvolari, but since the Italian's arrival was still uncertain, the car was now assigned to Mьller. Later, after changing the final drive ratio on his five-speed transaxle, Mьller was able to use third gear only, for the entire circuit.
      Saturday morning, Nuvolari and Stuck finally arrived in the capital with the same train. Since Auto Union had only two cars, the faster practice time was to decide between Stuck and Mьller to start next to Nuvolari. After some discussion, Stuck was asked to abstain from practice and the race. The reasoning was, that Mьller, with 45 laps already well familiarized with the circuit, would try anything to outdo Stuck's time. Stuck on the other hand, would have requested an equal amount of laps to approach Mьller's best time. Therefore, the engine would already have been stressed with higher rpm's during practice and this was not acceptable.
      At 12:00 noon, the promoters had allowed a special practice session for Nuvolari. At the end of ten laps, his best time with car 76011 was 1m20.2s. After another six laps he was down to 1m17.2s. At the official training between 4:00 and 6:00 PM, lap times tumbled further. Both Mercedes-Benz cars were fastest again. Manfred von Brauchitsch (Note 2) did 1m14.2s and Lang could only improve to 1m15.0s. He promptly wanted to go out again to beat von Brauchitsch's time, but Neubauer objected, since Lang already occupied the front row. Within another six laps, Nuvolari bettered his time to 1m16.3s. His car had the weaker plain bearing engine, revving only at 6800 rpm. He then took his Auto Union out again for two five lap stints, to scrub in two sets of tires. Mьller got stranded with fuel feed problems, after having done six laps. Practice was interrupted to tow the Auto Union back to the pits. After the faulty carburetor was repaired, Mьller did another seven laps and lowered his time to 1m15.2s.
Race:
The 50,000 spectators, aware that Germany had attacked Poland two days ago, knew since this Sunday morning, that Great Britain and France in support of Poland, were at war with Germany. The helpless German teams felt not inclined to race. After all, Alfred Neubauer returned from the German embassy with the news that they were going to race. In spite of all this, three races for motorcycles and four for sports cars were run since the morning, with the grand prix car battle crowning the day's events in the late afternoon. The cars lined up as follow

2                                            6
Lang                                      Brauchitsch
Mercedes-Benz                     Mercedes-Benz
1m15.0s                                 1m14.2s

                          8
                          Mьller
                          Auto Union
                          1m15.2s

4                                            12
Nuvolari                                Milenkovic
Auto Union                           Bugatti
1m16.3s

At 4:45 PM, the race was on. Lang wanted to do a really quick start but had rear-wheel shatter, enabling von Brauchitsch to shoot into the lead. A furious Lang, who was keen to win what would surely would be the last race for a considerable time, tried to pass, only to be pushed onto the pavement. For the first six laps the order remained the same: von Brauchitsch, Lang, Nuvolari, Mьller, and Milenkovic. Von Brauchitsch was driving very wild, with Lang glued to his tail, looking for a chance to pass. Neubauer waved his house-flag, but Manfred maintained his wild style. On lap seven, Brauchitsch had taken one of the corners too fast, his car slid to the edge of the road and on acceleration, threw up dirt and stones. One stone shattered the wind-screen of Lang's Mercedes and both glasses of his goggles. Lang, momentarily blinded by the impact, ran off the road but recovered. He pulled into the pits with a bleeding eye. Dr. Glдser, the German team doctor, pulled the glass splinters out of both eyes. Bдumer, in the meantime, was ordered into Lang's car, which had fallen back two laps. He pulled out of the pits just before the leading Mercedes came by and hindered an angry Brauchitsch.
      Still driving spectacular and needlessly going ever faster, von Brauchitsch led Mьller, who had gone by Nuvolari, followed by Bдumer, now three laps back. On lap 15, von Brauchitsch established a new lap record of 1m14.0s. He was 13.8 seconds ahead of Mьller who had Nuvolari glued to his tail. On lap 16, Brauchitsch had taken a right-hand uphill turn too fast, spinning his car around in front of the French embassy and stalling the engine in the process. The car faced the wrong way and he was able to re-start by letting his car roll downhill in the wrong direction. This was a rules violation, a maneuver not noticed by any of the officials. The moment Brauchitsch turned his car around the Auto Union tandem arrived in hot pursuit. As Mьller passed Brauchitsch tried to return to the race straight in front of Nuvolari, who, only by performing an exceptional run-around maneuver, avoided a collision with the Mercedes.
      Mьller was now the new leader from lap 16 to 29, five seconds ahead of Nuvolari and eight ahead of Brauchitsch. Trying desperately to catch up with the Auto Unions, Brauchitsch spun again, and Bдumer in Lang's car went by. When Manfred caught up again with the other Mercedes, he tried to pass. Since Bдumer did not immediately moved over, Brauchitsch pressured him so much that the reserve driver went into the straw bales. On lap 22, Mьller equaled Brauchitsch's lap record of 1m14.0s.
      On lap 30, Mьller had a large portion of the left rear tire breaker fly away and lost time to get back to the pits. Milenkovic had to make a lengthy pitstop because of overheating. His mechanic didn't manage to unscrew the radiator cap, so he had to do it by himself, losing additional time. Nuvolari was now the leader, five seconds ahead of von Brauchitsch. With no obstructions ahead, Nuvolari equaled the lap record set by Brauchitsch, who had to stop on lap 36 with totally destroyed rear tires. Nuvolari's advantage increased therefore to 50 seconds, until he also had to stop for new tires on lap 39. After refueling and changing tires in only 26 seconds, the mechanics push-started the Auto Union instead of using a portable starter. This was an obvious rule violation and Mercedes-Benz team manager, Neubauer, wanted to protest. But Wilhelm Sebastian from Auto Union, pointed to von Brauchitsch's illegal maneuver before. Nuvolari kept his lead, always eight to six seconds ahead of the Mercedes.
      After just 64 minutes it was all over, with Nuvolari 7.6 seconds clear of von Brauchitsch and 30.6 seconds ahead of Mьller. Milenkovic, driving 19 laps behind, was flagged off. The Prince Regent, Paul, presented Nuvolari with the cup of King Peter II. It was to be Auto Union's last grand prix victory and also the last grand prix of 1939 for the 3-liter supercharged formula, which carried on until after the war in 1946. The Belgrade City Park Race had concluded the era of The Golden Thirties.
Postscript:
Neubauer organized a caravan of all the German trucks. Off they went trying to reach the German border. With rumours that all fuel would be confiscated in Hungary the caravan instead chose to take some dirty country roads through Slavonia, Croatia and the mountains of Slovenia into Austria. To see through the dust the trucks had to leave a one mile gap between each other. Finally reaching the factory gates the trucks were confiscated by the German army. The great GP teams were no more.

                                                         Results

Pos.
No.
Driver

Entrant
Car
Type
Engine
Laps
Time/ Status
Diff
1.
4.
Tazio Nuvolari
Auto Union AG
Auto Union
D
3.0   V-12
50
1h04m03.8s

2.
6.
Manfred von   Brauchitsch
Daimler-Benz AG
Mercedes-Benz
W154
3.0   V-12
50
1h04m11.4s
+ 7.6s
3.
8.
Hermann Mьller
Auto Union AG
Auto Union
D
3.0   V-12
50
1h04m34.4s
+ 31.6s
4.
12.
Bosko Milenkowitsch
B. Milenkowitsch
Bugatti
T51
2.3   S-8
31
1h04m27.2s

DNF
2
H. Lang / W. Bдumer
Daimler-Benz AG
Mercedes-Benz
W154
3.0   V-12
17
crash by Bдumer



Fastest lap: Mьller & Nuvolari (Auto Union) and v. Brauchitsch (Mercedes-Benz) all in 1m14.0s = 135.9 km/h (84.5 mph)
Winner's medium speed: 130.8 km/h (81.3 mph)
Pole position speed: 135.6 km/h (84.2 mph)
Weather: warm, sunny.

Footnote:
1. Contemporary magazines like Motor und Sport as well as books by Herzog, Kirchberg, Tragatsch and others refer to this race as the Belgrade City Park Race or Belgrade Grand Prix. Therefore, this event will not be adopted here as the Yugoslavian Grand Prix, as it is referred to in many publications after WW II.

2. According to Mercedes-Benz team manager, Alfred Neubauer, Brauchitsch attempted to quit and fly to Switzerland on Saturday morning. Only quick-witted action by Neubauer prevented this from happening, when he pulled the escapee off the plane.

3. Several sources place Milenkowitsch to the left on the grid. However, film evidence shows Milenkowitsch to the right on the grid at the start.

понедељак, 1. септембар 2014.

Престолонаследник Александар упутио честитке поводом отварања основне школе „Краљица Марија“у Овчи - Crown Prince Alexander congratulates opening of Primary School “Queen Maria” in Ovca


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

              The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II


 

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II упутио је најсрдачније честитке ученицима и наставницима основне школе „Краљица Марија“ која је данас отворена у београдском приградском насељу Овча. Престолонаследниково писмо прочитао је г-дин Предраг Марковић, члан Крунског савета.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II је у свом писму истакао: „Веома сам поносан и срећан што ће ваша школа носити име моје баке. Она је била велики добротвор и задужбинар, због чега је била веома поштована и омиљена у српском народу. Лично, за њу ме вежу најлепша сећања из детињства и ране младости и ја сам вам захвалан што подсећате грађане Србије на њену дивну личност.”

Основну школу „Краљица Марија“ похађаће око 440 ученика.

Crown Prince Alexander congratulates opening of Primary School “Queen Maria” in Ovca

His Royal Highness Crown Prince Alexander II expressed his best wishes to pupils and teachers of the Primary School “Queen Maria” that opens today in Ovca, in the suburbs of Belgrade. Crown Prince’s letter was read by Mr Predrag Markovic, member of the Crown Council.

HRH Crown Prince Alexander II has emphasized: “I am very happy and very proud that your school has been named after my grandmother, HM Queen Maria. She was great benefactor and donor, and loved very much by Serbian people. I have fondest memories of her from my childhood and my youth, and I am grateful to you for reminding our citizens of her admirable personality.”

Primary School “Queen Maria” will have 440 pupils attending.


 
 
Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

Американац који је спасавао Београд

Пише Душан Дреновац
У малом граду у америчкој држави Пенсилванији рођен је један од највећих пријатеља Србије – доктор Едвард Рајан. У најтежим данима за српски народ дошао је у ратом разорену земљу и помажући рањенике и болесне замало платио животом.
Из малог града Скрентона у америчкој држави Пенсилванији, из дела света за који већина Срба у то време није ни знала, потекао је један од највећих пријатеља наше земље. Најмлађи од четворо деце, Едвард Рајан, рођен је 14. децембра 1883. године. Отац Џеремаја био је радник у локалној фабрици у Диксону.
Али судбина је одредила Едија, како су га пријатељи звали, за нешто веће. Док је похађао основну школу, Еди је зарађивао новац прво у оближњој продавници цигара, а онда и у локалним новинама The Republican. Онда је 1908. године отишао у Њујорк да студира медицину.

Четири године касније дипломирао је на Универзитету Фордхам, а лекарски стаж је стекао и у болници Сент Винсент на Менхетну и окружној болници у Бруклину.

Његов мирни живот прекинут је 1913. године када се одазвао на позив америчке владе за волонтере који би помогли у евакуацији цивила у Мексичкој револуцији. Доктор Рајан, као човек авантуристичког и хуманог духа, одмах се одазвао.

Након неколико месеци рада у многим крајевима Мексика, Едвард је доспео у град Тореон у држави Коаиља, где га је побуњенички вођа суседне државе Закатекас заробио и прогласио шпијуном, за шта је следила смртна казна.
"Доктор Рајан је следећег јутра изведен да се суочи са својом судбином. Пресуда му је прочитана, али ју је саслушао са толико мирноће и стоичког држања да су његови непријатељи, посебно побуњенички вођа, одложили стрељање. Исто се десило следећег и у наредних 13 дана. На крају је са неколико колега пуштен и одведен у Мексико Сити", текст је листа The Republican, за који је Рајан радио као дечак.

Иако никада није волео да прича о својим недаћама, преко ноћи је постао национални херој.

Америчка застава усред Београда

Искуство у Мексику није га поколебало. Одмах по избијању Великог рата, у августу 1914. године, амерички Црвени крст почео је са регрутацијом лекара за рад у ратом најтеже погођеним деловима Европе.

Поново је превагнуо авантуристички дух и оно људско у њему – жеља да помогне другоме. Одмах се пријавио за службу која га је средином септембра одвела у Београд. Обезбедивши позамашну донацију хуманитарке Хелен Хартли Џенкинс, Рајан се сместио у зграду Главне војне болнице – данашњег Клиничког центра.

Њујорк тајмс је 31. јануара 1915. године објавио интервју са Мејбл Грујић Данлоп, женом српског политичара и дипломате Славка Грујића.

"Када је мисија америчког Црвеног крста стигла у Србију, желела сам да добију задужење у Београду. Српска влада, међутим, није желела да буду толико изложени опасности. Пошто су ми у међувремену чланови мисије рекли да желе да буду на фронту, мислила сам да би могли да буду распоређени у Крагујевац, али су српске власти одлучиле да то буде Ваљево, где су сматрали да је сигурније", навела је Мејбл у интервјуу.
Тражила је од свог мужа да се амерички тим ипак распореди у Београд, али јој је он на то одговорио да није у реду да се људи који су добровољно дошли да помогну излажу великој опасности.
Упорна у својој намери, Мејбл се састала и са Живојином Мишићем. Рекла му је да сматра да би америчка застава у Београду "спречила да се деси нови Шабац". Генерал ју је упутио код принца Александра, који је такође поновио да Американце не треба излагати опасности. На крају ју је, ипак, послушао.

Чим је дошао у престоницу, Рајана је дочекало катастрофално ратно стање. Иако тада САД нису званично ушле у рат, амерички доктор, осећајући снажну потребу да помогне и заштити око 600 рањеника и болесних, на изненађење свих развио је америчку заставу изнад болнице, што је спречавало аустроугарску артиљерију да дејствује у близини зграде.


Након што се састао са особљем од 40-50 људи, Рајан је сео да предахне и руча са њима, али није стигао ни да доврши оброк када је позван на први случај. "Већ ујутро је кренуо да оперише и мислим да од тада није престајао са радом", наводи се у интервјуу.

"Мислим да је доктор Рајан спасао Београд од уништења. Док су се српске снаге повлачиле био је једини ауторитет у граду. Располагао је свим намирницама. Њему је била поверена брига и нега не само о женама и деци већ и о свим цивилима. Морао је да одржава и ред у граду. Људи у невољи њему су се обраћали. Када су сазнале да Американци воде болницу, жене су преплавиле капију молећи да их прими. Доктор је, од почетка, свима уливао велику сигурност. Када су Аустријанци заузели Београд, доктор Рајан је практично сачувао преостало становништво", истакла је Мејбл за Њујорк тајмс.
Несрећа у Будимпешти

Током годину и по дана проведених у Србији, доктор Рајан је успео да сакупи неколико сувенира из Великог рата које је планирао да покаже својим пријатељима по повратку у САД крајем 1916. године.
Путовао је преко Аустроугарске и Немачке а један од сувенира била је артиљеријска граната која је експлодирала услед грубог руковања носача на железничкој станици у Будимпешти. 
"Станица је уништена а неколико људи је тешко повређено и погинуло. Доктор Рајан је прошао неозлеђен, али је још једном у животу постао ратни заробљеник. Пуштен је тек када је успео да убеди аустријске војне власти да је гранату носио само као сувенир", пренео је лист The Republican.
Када је Београд пао, иста застава штитила је српске рањенике од репресије освајача. Док је српска престоница бомбардована, неустрашиви Едвард Рајан обилазио је разорене делове града и спасавао рањенике.
 
"Као да је Србима сам бог послао америчку јединицу болничарки и доктора под Рајановим надзором. Болница је била под сталном претњом артиљеријске ватре. Одговор доктора Рајана – развијање америчке заставе – освајач је поштовао. Услови су се убрзо немерљиво поправили", присетила се британска волонтерка и болничарка Емили Симондс.

"Доктор Рајан је постао национални херој у Србији. Захваљујући застави изнад болнице, Београд је преживео", навела је Симондсова.

Упркос томе што је већ био херој, очекивао га је тежак посао. Чак је провео и једно време као аустријски заробљеник, али је пуштен како би водио болницу у Београду. Када је избила епидемија тифуса, која је односила хиљаде живота у престоници, Рајан је одмах организовао јединицу за борбу против те болести.

Херојски и против тифуса

Тифус, познат и као пегавац, покосио је двојицу његових најближих колега – докторе Ернеста Пендлтона Мегрудера и Џејмса Френсиса Донелија, који су, упркос огромним потешкоћама, отворили још једну болницу америчког Црвеног крста – у Ђевђелији.
И сам Рајан је оболео, али је упркос високој температури марљиво обављао своје дужности.
Стање му је било толико тешко да му је касније у смртовници написано: "Доктор Рајан је касније признао да је, упркос искуству у Мексику, због тифуса био ближе гробу него било кад у животу."

Измореном и изнуреном Рајану дошла је замена – Рејнолд Кирби Смит.

"Велика епидемија била је заустављена и под контролом због напора Американца (доктора Рајана) и других санитараца. Земља је била једна велика болница – са више од 1.500 пацијената само у београдској болници", рекао је Смит за издање Њујорк тајмса од 17. јуна 1915. године.

Упитан колико је људи умрло, Смит је одговорио да се на то питање вероватно никада неће знати тачан одговор. "Умирало је на хиљаде и укупан број нико не зна", рекао је тада Смит.


Али ни ту није био крај за Рајана. Човекољубив и жељан да помогне, устао је из болничке постеље у октобру 1915. године и одмах преузео управу над болницом. Водио ју је још пуних годину дана.
Доктор Рајан и његов тим не само што су спасли на хиљаде људи у Србији од тифуса него су извршили више од 8.000 (!) операција, а уз то, доктор је помагао хиљадама српских избеглица широм земље приликом расподеле хуманитарне помоћи.

Кући се вратио крајем 1916. године, али му нешто није дало мира. Опет се пријавио Црвеном крсту, а средином марта 1917. године кренуо је пут Француске да преузме руковођење у неколико болница на фронту.

Велика жртва Алберта Кука

Посебно треба напоменути светао пример доктора Алберта Кука, који је вакцинисао српску војску од тифуса, а одбио је да и сам прими вакцину јер је сматрао да је потребнија српским војницима који бране отаџбину.
Алберт Кук је умро 28. јануара 1915. године од трбушног тифуса у Ваљеву, где је и сахрањен. Епитаф на његовом гробу гласи: "Нема веће љубави од оне када човек положи свој живот за пријатеља."

Поново на Балкану

И онда, као да је судбина хтела да опет дође на Балкан – Едвард је уласком САД 6. априла у рат мобилисан и поверени су му задаци као официру америчке војске. Опозван је из Француске и упућен на Балкан, тачније Солунски фронт и Крф како би повезивао савезничке медицинске службе.

У августу 1917. године, након огромног пожара у којем је изгорео велики део Солуна, Рајан је отишао да помогне тамошњем становништву, а било је око 70.000 оних који су остали без домова. Посебно се истакао организујући борбу против маларије која је десетковала савезничке трупе.
Као истински хуманитарац и човек великог срца, Едвард Рајан се ни након завршетка Првог светског рата није вратио мирном животу у Пенсилванији, већ је наставио са својом мисијом у Финској, балтичким земљама и западној Русији.

Позитивна енергија која је инфицирала свакога

Када је 1919. године са тимом лекара и залихама из Берлина стигао у Ригу, затекао је ужасну ситуацију услед ратних сукоба између руских и летонских снага. Убрзо је сазнао да је цивилно становништво у граду изгладнело и у изузетно тешком положају.

Не желећи да чека и остави становнике града у немилости, Рајан је 11. октобра, у пратњи руског официра, са великом белом заставом дошао до зидина града док су још трајале борбе, а летонски официр га је пустио унутра.

"Неколико дана није било ни речи из града. И таман када смо почели да губимо наду, доктор Рајан се вратио и известио нас да је успео да убеди зараћене стране на примирје, што нам је омогућило да донесемо храну и лекове становницима Риге", написао је у мемоарима капетан Хендерсон, који се налазио у Рајановом тиму.
Док је патролирао по балтичким земљама често се на путу сусретао са америчким амбасадором за балтичке земље Џоном Гејдом. Једног новембарског јутра 1919. године Гејд је на путу за Нарву налетео на рањене естонске војнике и тада је записао следеће:

"Не само што ми је било незамисливо хладно него сам био утучен што нисам могао да им помогнем. И док сам размишљао о свему овоме, можете ли замислити кога сам срео на неравном, завејаном путу? Вичући на нас да се склонимо како би могао да прође, пуковник Рајан је са две енглеске болничарке превозио товар пун лекова, завоја и хране. Промолио је главу из кола и викнуо: 'Пођите са нама да обиђете оболеле од тифуса.' Био је као позитивна енергија која је инфицирала свакога", написао је Гејд.

Поучен искуствима из Србије, Рајан је у балтичким земљама организовао борбу против епидемије тифуса. Након што је ширење болести заустављено, отишао је у Петроград, као део мировне делегације Естоније и на велико противљење амбасадора Гејда.

Смрт и испраћај великана

Док је у Грчкој од 1917. и 1918. године лечио савезничке војнике, Рајан се заразио маларијом, од које ће током боравка у Техерану 1923. године и умрети у 39. години живота. У главни град Ирана (тада на Западу и даље познатом као Персија) послао га је Стејт департмент на молбу иранских власти.


Његова смрт била је на насловним странама листова у Пенсилванији. Хиљаде људи налазило се у поворци од зграде градског већа до катедрале Светог Петра у Скрентону, где је тело великог хуманитарца било положено.

"Доктор Едвард Рајан се вратио кући на вечни починак након година проведених у страним земљама", гласио је наслов у једном од листова.

Многобројна делегација америчког Црвеног крста дошла је на сахрану. Високи званичници из Вашингтона и стране дипломате такође су били у поворци.

У присуству америчких министара и високих чиновника, принц Александар се захвалио Рајану на помоћи Србији, за заслуге у лечењу и збрињавању болесних и рањеника, и доктору је постхумно додељен Орден белог орла и Орден Светог Саве за заслуге.
Пример доктора Едварда Рајана није усамљен. Помоћ из Британије, сер Томас Липтон, Болница шкотских жена, француски доктор Габријел Гарније (оснивач диспанзера за одојчад у Београду), руски доктори и осам милосрдних сестара, холандски хирург Аријус Тинховен – само су неки од многобројних добровољаца којима Србија дугује вечну захвалност!

Зато невероватна енергија, несебичност, хуманост и пожртвовање Едварда Рајана и других истинских пријатеља српског народа у његовим најтежим данима остају најсветлији пример људскости и пријатељства.

Извори: Документ The Amazing Dr. Ryan and the Work of the American Red Cross in Estonia, архиве локалних пенсилванијских листова The Republican и The Times-Tribune.
Извор : РТС


уторак, 19. август 2014.

АУТОРСКИ ТЕКСТ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II O СТОГОДИШЊИЦИ ЦЕРСКЕ БИТКЕ - HRH CROWN PRINCE ALEXANDER II REMARKS ON THE OCCASION OF THE CENTENARY OF THE BATTLE OF CER


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

              The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II



Навршило се стотину година од велике победе српске војске на Церу!
Данас се на Текеришу Србија са захвалношћу сећа и клања сенима јунака. Данас се поносимо својим прецима, молећи се и надајући се да се они немају зашто стидети својих потомака. Данас смо јединствени у свом поносу, заборављајући шта нас је раздвајало до јуче, и не бојећи се шта ће нас све раздвајати од сутра. Данас смо Србија, а када прође данашњи дан надајмо се да се нећемо питати шта нам је то данас било!
Пре сто година, на Церу, народ је имао достојну војску, војска је имала достојну команду, команда је имала достојну владу, влада је имала достојног краља, краљ је имао достојан народ! Била је то земља достојних! И њима данас одајемо пошту и захвалност. Због њих смо дужни да данас размишљамо и о достојности, и о достојанству! Нас, не њих. Они су се доказали, ми смо још на испиту.
Данас нас са постоља гледају бисте Њихових Величанстава Краља Петра и Краља Александра, војводе Степановића и војводе Мишића. Са висина гледа нас њихова војска, а из наших душа уздиже се молитва за покој и мир њихових душа, и за спас и живот њиховог народа. Пре него што су поразили непријатеља, они су поразили зло у себи, победили суревњивост, страх, омразе и себичност. Зато је њихова победа тако светла, и зато и данас обасјава наше постојање.
Зато смо данас на Церу, где год да смо. Зато се осећамо великим и када то нисмо, надајући се да ћемо се кад треба показати онаквим кавим се осећамо.
Молимо се да Господ излије своју милост на браниоце своје земље, пале и преживале, где год да почивају и где год да су нашли дом и мир.
Живела Србија!

HRH CROWN PRINCE ALEXANDER II REMARKS ON THE OCCASION OF THE CENTENARY OF THE BATTLE OF CER

It is one hundred years since the great Serbian Army victory at Cer Mountain!
Today in Tekeris Serbia gratefully remembers and bows to the heroes’ shadows. Today, we are proud of our ancestors, praying and hoping that they are not ashamed of their descendants. Today, we are united in our pride, forgetting what had separated us until yesterday, and not fearing what will separate us as of tomorrow. Today, we are Serbia, and when today passes, hopefully we will not ask ourselves what happened today!
A hundred years ago, at Cer Mountain, the Serbian people had a worthy army, the army had a worthy command, the command had a worthy government, the government had a worthy king, the king had a worthy people! It was a country of the worthy! And we are paying our respects and gratitude to them today. Because of them we are obliged to think about worthiness and dignity today! Ours, not theirs. They proved themselves, we are still at the exam.
Today, Their Majesties King Peter I, King Alexander I, Voivoda Stepanovic and Voivoda Misic are watching us from their pedestals. From above, their army is watching, and from our souls rises prayer for the repose and peace of their souls, and for the salvation of their people. Before they defeated the enemy, they had defeated the evil in themselves, they had overcome jealousy, fear, hatred and selfishness. That is why their victory was so bright, and that is why it still illuminates our existence.
That is why we are all today at Cer, wherever we are. That is why we feel we are great even when we are not, hoping that we will turn out to be the way we feel, when it is needed.
We pray to the Lord to pour out His grace on the defenders of our country, on the fallen and the survivors, wherever they rest and wherever they found a home and peace.
Long live Serbia!
Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs